Lektire za 4 godinu

Johan Volfgang Gete

Gete je najsvestraniji nemački književnik, bavio se filozofijom, prirodnim i političkim naukama, pročitao je sve prevode svog doba, od klasicizma do romantizma. Prvi deo lirske drame Faust piše 1808. godine, a drugi deo 1833. godine.Građa Fausta nastala je u 16. veku, a to je kraj srednjeg i početak novog veka.

"Faust"

Prvi istorijski momenat Fausta je obavijen velom tajne. Zvao se Johan Georg Faust, rođen oko 1480., živeo je kao skitnica, bio je lekar, astronom, gutač vatre, razmetljivac i avanturista, ubijen je oko 1540. Već posle smrti, čak i Martin Luter piše da je Faust za života ostvario veze sa đavolom i svoje uspehe i nadarenost platio strašnom smrću. Ubrzo Faust prelazi u narodnu legendu i javljaju se prva dela o grešniku Faustu sa kojima dolazi u dodir i Gete. Geteov Faust je dramsko delo velike lepote, za razliku od onih do tada napisanih. Svome Faustu je poverio da traži odgovore na pitanja gde su granice naših saznanja i šta je smisao života

Drugi istorijski momenat je lik Margarete za koji je Gete uzeo građu iz savremenog sudskog procesa o čedomorki. To je bila drama o sudbini proste i jednostavne devojke čija čista ljubav izaziva osudu malograđanske sredine i crkve zbog vanbračnog deteta kojeg ubija.

Tragedija "Faust" se sastoji iz četiri dela:

1. Posveta- U posveti govori da se opet vraća likovima iz mladosti i da mu sećanje zaokuplja ponovo ova dela.

2. Predigra u pozorištu- U predigri u pozorištu posmatra se pozorišna umetnost iz perspektive pesnika i komičara. Sam Gete je najveći deo života bio u Vajmaru, kao upravnik pozorišta . Upravnik smatra da komad mora da se svidi svima i da mu obezbedi uspeh kod naroda. Pesnik brani dostojanstvo poezije i tvrdi da umetnost stoji iznad prirode i obicnog života. Glumac ima posredničku ulogu između prizemnog tumačenja uloge i uzvišenog tumačenja pesnika. Komičar kaže da je važna poezija, ali mora biti pristupačna svima.

3. Prolog na nebu- U prologu na nebu izvodi na pozornicu Boga i Sotonu da bi stvorio metafizički okvir u kome će se odigrati radnja drame. Arhanđeli Gavrilo, Rafael i Mihajlo slave harmoniju kosmosa, kao delo Boga kome na suprot stoje zemlja i tama. Javlja se Mefisto (đavo=lažov, pokvarenjak) koji osporava veličanja ova tri arhanđela o vasioni i Bogu. Mefisto vidi samo zlo na zemlji gde se čovek pati kao crv, gospod pita Mefista da li zna za doktora Fausta, slugu svoga koji mu je odan. Mefisto odgovara da ga zna i nudi Bogu opkladu da će Fausta odvući sa pravog puta. Bog mu dozvoljava da ide na zemlju da iskušava Fausta verujući da Mefisto neće uspeti. Osnovni motiv u Prologu na nebu isti je kao motiv iz biblije, knjiga o Jovu gde Bog iskušava odanost Jova. Mefisto podseća gospoda da je već uspeo da navede ljude na zlo, kao Adama i Evu preko jabuke i da će tako uspeti i sa Faustom, ali je Bog siguran da će mu Faust ostati odan.

4. Tragedija Faust- U mračnoj, zagušljivoj sobi, okružen knjigama sedi Faust i žali se da je i pored toga što je doktor nauka i veoma pametan, saznao koliko je ograničen u ljudskom saznanju i ne može da prodre u tajnu šta je sa one strane beskraja. Svoju nauku naziva belom magijom i pomoću nje nije mogao da otkrije smisao ljudskog postojanja. U sobi punoj knjiga želi da sazna tajnu vasione. Javlja mu se zemaljski duh, koji predstavlja stvaralačku prirodu, snagu zemlje i kaže mu da je smisao života na zemlji u stalnom procesu nastajanja i nestajanja. Faust mu kaže da nije zadovoljan odgovorom i odbacuje da je čovek samo sluga Božiji, da je samo crv u prašini. U knjigama ne nalazi odgovor o smislu sveta i hoće da se otruje. Uzima otrov ali u tom času čuje zvonjavu vaskrsnih zvona, hor anđela peva o vaskrsu Hrista i to ga odvlači od samoubistva. Napolju je prikazana idila građanskog života gde srećni ljude slave vaskrs. Faust izlazi napolje i ljudi ga učtivo pozdravljaju jer on uživa ugled kao naučnik, kao i njegov otac, nailazi na prijatelja Vagnera i žali mu se da ga interesuje nastanak sveta i svemira. Prvi put se javlja Mefisto, koji se pretvara u psa i na Faustovo pitanje ko je, odgovara da je snaga koja stvara zlo, da je duh negacije, da se bavi grehom, razaranjem, da spada u čestice mraka. Faust mu se ruga, ruži da je sin pakla. Mefisto pred Faustom izvodi čarolije da bi ga privukao. Faust se žali Mefistu da mu je dosta zemaljskog života, proklinje znanje i veru. Mefistu odgovara što je Faust očajan i predlaže mu da on njega služi na ovom svetu, a Faust njega na onom. Faust prihvata opkladu, jer mu je sva radost na svetu. Mefisto traži ugovor, Faust daje potpis, odvratno mu je znanje na zemlji i želi da se baci u vrtlog života. Mefisto mu nudi sladak život bez ograničenja gde mu je dopušteno da sve isproba i sazna, Mefisto se seća obećanja Bogu i potkopava Faustovu veru u Boga govoreći mu kako je Bog sve najbolje zadržao za sebe. Faust kaže da do sada nije saznao ništa i da mu je svo znanje ništa. Mefisto mu kaže da je kao profesor samo mučio đake i ocrnjuje mu sadašnji život radujući se da je Faust u njegovoj vlasti i navodi ga na zamke života i sprema mu zlo. Faust mu se žali da je nesiguran u društvo, ne zna kako da se ponaša, a Mefisto mu kaže da će ga on naučiti sve. Odvodi ga u vinski podrum u Lajpcigu, pa u veštičinu kuhinju, da popije napitak za podmlađivanje. Posle toga Faust je ugledao na čarobnom ogledalu lik lepe devojke. Mefisto gradi Faustu nov život, nagoveštava mu ljubav i provod. Faust želi da upozna lik iz ogledala, izlazi na ulicu i vidi Mefista i udvara joj se, ali ga ona odbija. Margareta mu se dopala i zahteva od Mefista da mu je odmah dovede. Mefisto kaže da je ona oličenje dobra i prema tome ona je van njegove moći. Faust je uporan i želi da "ona još noćas u mome naručju spava", te Mefisto smišlja kako da je očara. Stavlja sanduk pun blaga u Margaretinu sobu, ona uznemirena razmišlja o Faustu, a ne poznaje ga. Jedva čeka majčin povratak iz crkve jer oseća prisustvo demonskih sila u sobi, sanduk daje majci, a ona popu jer to nisu čista posla. Margareta počinje da pati za Faustom, po drugi put nailazi na sanduk ali ga ne daje majci nego komšinici Marti. Mefisto dolazi kod Marte i kaže da što pre nađe ljubav jer joj je muž umro i poziva Fausta da to posvedoci. Tu dolazi Margareta i Faust je upoznaje, šetaju baštom, divi mu se kao gospodinu i njegovom znanju, žali se Faustu na siromaštvo, bolesnu majku, sestra umrla i brat u vojsci. Faust je teši, grli i ljubi a ona uzvraća. Mefisto nagovara Fausta da zavede Margaretu ali on odbija sa gnušanjem, Mefisto ga muči slatkim pričama i raspaljuje strast, ona sedi u sobi i čeka Fausta. Priča mu kako joj se ne dopada Mefisto jer sluti neko zlo u njemu. Faust daje Margareti napitak koji ona treba da da majci kako bi zaspala ali majka od toga umire. Faust se opire Mefistu i nećle da zavede Margaretu jer bi mnogo patila kada bi saznala da joj je dragi u vlasti pakla. Po gradu se ružno priča o Margareti i priče stižu i do njenog brata Valentina i on traži Fausta da se s njim obračuna. Mefisto nagovara Fausta da ubije Valentina. Umirući Valentin kazuje sestri teške reči. Margarete odlazi da se moli Bogu, ali iza nje lebdi zao duh koji joj kaže da joj nije mesto u crkvi jer je otrovala majku. Faust je napušta, Mefisto ga vodi u noć veštica gde ga dalje kvari. Mefisto je srećan što je svet pun zla, a Faust se zabavlja ali još uvek voli Margaretu, naziva je milom Gretom i usred veštičjih orgija priviđa mu se bledi uplakani Gretin lik. Mefisto mu kaže da je zaboravi. Greta je bačena u tamnicu na muke kao čedomorka. Faust napada Mefista da je on kriv ali mu Mefisto hladno kaže da Greta nije ni prva ni poslednja koja ubija svoje dete.Očajnom Faustu Mefisto prebacuje da se udružio sa njim i da mora da se drži opklade. Faust je tužan, nesrećan i zahteva da spasi Gretu.Mefisto ga cinično pita: "A ko ju je gurnuo u propast?". Faust ludi od bola i predlaže Mefistu da sa čarobnim konjima spase Gretu ali Mefisto mu kaže da čarolija važi do jutra. U tamnici je okovana Greta koja luda peva. Faust joj govori da je došao da je spase, ali ga ona ne prepoznaje i misli da je dželat i moli ga da još malo živi jer je mlada i ne umire joj se. Za tren ga prepoznaje, kaže šta je učinila, Faust je zove da beže ka slobodi, ali ona odbija jer nema čemu da se nada. Faust je moli i plače jer sviće zora.

Tragedija se završava glasom Boga jer je spašena jer se pokajala.Obraća se Bogu i Arhanđelima od kojih moli spasenje. U tragediji "Faust" se pokreću pitanja vrednosti čoveka i smisla života. Faust želi da kroz nauku i ljubav sazna odgovor na to. U njegovom liku je tragedija naučnika i tragedija ljubavi. Kao naučnik izdvojen je od sveta i pravi negativan račun života, očajan je iako ima najveće znanje vremena, ne nalazi smisao života u knjigama zato uz pomoć crne magije želi da prodre u srž vasione. Faust je buntovnik i ne priznaje granice ljudskog saznanja. Njegovo raspoloženje ide od krajnjeg oduševljenja do krajnjeg razočarenja. Faust se teško kvari i odriče humanog opredeljenja. Mefisto je simbol zla i mraka, njegova energija je usmerena protiv života. Faust i Mefisto su u suprotnosti. Mefisto je lukav i pokvaren, te nastoji da humane vrednosti života izloži poruzi, podsmeva se bez osećanja, laže, uživa u zlu i ubistvima. Između njega i Fausta stalno se odvija borba gde Mefisto pobeđuje. Gretina tragedija je u delu drama za sebe, ona potiče iz nižih slojeva i toplo je prikazana sudbinom jednostavne devojke. Greta uspeva da u Faustu probudi ljubav koju Mefisto hoće da uguši. Ona ne traži ništa osim ljubavi, gubi zaštitu porodice, crkve, sredine u kojoj živi, njena tragedija dovodi Fausta u očajanje. Mefisto je isti od početka do kraja, veran razaranju i nanošenju bola, naziv dela "tragedija" odnosi se i na Gretinu sudbinu ali i na Faustov životni put koji je tragedija jer ne može da pronađe smisao života.

Alber Kami (1913-1960)

Francuski filozof, pisac, učesnik pokreta otpora.U svojim delima razvija ideju o apsurdu. Sledbenik je Žan Pol Satra i njegovog egzistencijalizma.Filozofska književna dela "Stranac" 1942. godine, "Kuga" 1947 godine, nobelovu nagrada dobija 1957. godine.

Glavni predstavnik egzistencijalizma Žan Pol Satre, ovako je okarakterisao situaciju apsurda (suprotnosti) u "Strancu": "Stranac je jedan od onih ljudi koji su potpuno mirni, ništa kriv, ali čini skandal u društvu jer ne prihvata pravila igre društva.On živi među ljudima kao stranac ali je za njih i on stranac.Zato ga neki vole, zbog toga što je čudan, a drugi ga mrze zbog toga, kao porotnici na sudu.Uzaludno je njemu suditi prema našim uobičajenim normama jer je on za nas takođe stranac..."

Roman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se zato i zove stranac što je Merso stranac društvu, a društvo njemu.U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire.Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema.Merso oseća da u svetu gde ži ne može da utiče na svet i da ga menja.On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet.Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersou oduzmu žvot.U ime koje pravde se nekome život oduzima?Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac?Mersou se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu.Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja?Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost.U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka:Merso poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije).U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl;java pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada.On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši.Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega.Merso voli svoju majku jer je prva rečenica:"Danas je mama umrla" , ali ujedno beži od nje.Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu.Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost.Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom.Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano.Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja.Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut životu a ne nebu.Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega.U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života.On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu.Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi.Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom:I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti.Sada je Merso mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Merso smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru. U 3 dramatična trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi.Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke.Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom.On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog.Na jednom mestu Merso kaže: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači.Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje-više smrt onih koje vole".Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci.Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu.Jedna zona ličnosti, oblast Mersovih osećanja stalno je potisnuta.Mersov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje.Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima.On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.

Dobrica Ćosić (1921- )

Rođen i odrastao u okolini Trstenika, učesnik NOB-a, pripadao mladoj generaciji "srpskih književnika" koji stvaraju nakon drugog svetskog rata.Najpoznatija dela: "Koreni" 1945, "Daleko je sunce" 1951, "Vreme smrti", "Vreme zla" (grešnik, pokojnik, vernik), "Vreme vlasti"

"Koreni"-u fabuli romana uspešno prepliću dve drame: porodična drama seljačkog radikalskog prvaka Aćima Katića i bračna drama njegovog sina Đorđa.Ugledni bogati političar ima dva sina Vukašina i Đorđa.Vukašin je školovan u Parizu na Sorboni, ži u Beogradu, oženjen ćerkom fabrikanta, stidi se seljačkog porekla i priklonio se uticajnoj ženinoj familiji.Gradi karijeru kao vladin činovnik i na suprotnoj političkoj strani od svog oca.Oca veoma boli što se on priklonio njegovom političkom neprijatelju i otac nikad ne dolazi u Beograd i ne poznaje svoje unuke Ivana i Milenu.Đorđu kao mlađem namenjeno je da ostane na selu i uveća imanje koje će jednog dana i brat da nesledi i on je pomalo ljubomoran na brata.Đorđe je ljubomoran i na svoju suprugu Simku, lepu i jedru ženu sa kojom nakon 15 godina braka nema dece. Za neplodnost braka je kriv Đorđe i pisac se naročito zadržava na slikama intimnih bračnih odnosa između Simke i Đorđa.On je bezmučno utučen, napija se do besvesti, preti da će je oterati ako mu ne rodi sina naslednika, zazire od svakog muškarca u dvorištu, sve dok nespretna Simka iz tajnog odnosa sa slugom Tomom Dačićem ne zatrudni i rodi sina naslednika Katićevoj lozi.Najtragičniji lik je Đorđe bogataš i očajnik koji godinama putuje, spava pod kolima i svestan je svoje krivice za neplodnost.Snažno je prikazano psihološko mučenje kada želi da otera Simku i njen strah šta će biti s njom ako se vrati u sirotinju.Tragičan je lik gospodara Aćima Katića pojma bogatstva, seljački radikalski vođa, ugledan, apsolutan gospodar u Prerovu i okolini i nepreza ni od zločina.Simka je uzeta iz siromašne kuće samo zato što je trebala da svojom rasnom lepotom i vitalnošću ojača lozu Katića.Krajnja beda u očevoj kući naterala je da se uda za bogatog nemoćnika i da živi u paklu od braka mučena materinskom čežnjom za porodom.

Vilijam Šekspir (1564-1616)

Rođen i odrastao u Stradfordu, o njemu imamo veoma malo podataka. Živeo je u Londonu, radio kao glumac i pisac i stekao slavu za života. Piše tragedije: "Hamlet", "Opelo", "Romeo i Julijeta", "Kralj Lir", "Ledi Marbe" i komedije "San letnje noći" .Hamlet je njegovo najmisaonije delo. Glavni junak je danski kraljević izuzetno složenog lika koji ne preduzima ništa konkretno da bi osvetio smrt svoga oca. Njegovo oklevanje i pasivnost oduvek su bila predmet brojnih kritika. Da on ipak nije slabić pokazuje scena kada veoma brzo probada mačem ministra Polonija, zatim šalje bivše drugove Rozenkranca i Gildesterna u vrt, a samog kralja Klaudija ne ubija odmah zato što očekuje povoljnu priliku, a i želi da ga malo muči neizvesnošču. U navedenoj situaciji Hamlet postaje ubica tek kada je neposredno izazvan (kad Polonije uzvikne iza zavese, kada saznaje za namere bivših drugova da ga likvidiraju i kraljičino trovanje). Istovremeno kao intelektualni tip, Hamlet smatra da mu osveta nema nikakvog smisla, da su svi ljudi pokvareni i da ih nista ne može povrediti. Hamletov stav prema Ofeliji pokazuje cinizam kojim je vređa i kinji iako je voli. U takvom ponašanju prema Ofeliji zapažamo najviše odstupanja od onoga šta je normalno. Hamlet je čovek renesansni, ali se oseca i veoma jak uticaj srednjovekovne religije. Hamletov otac koji je ubijen dok je spavao, bez ispovesti pričešća, po veri nepripremljen odlazi na drugi svet i za sada njegov duh luta i nema mira. Iz tih razloga Hamlet neće u jednom trenutku da ubije kralja Klaudija dok se ovaj moli Bogu jer bi ubijanjem u molitvi bio pripremljen za nebo. Uticaj srednjeg veka je veoma jak. Socijalni motiv u tragediji vidi se u sličaju davljenja Ofelije koja je poludela i skočila u reku ali pošto je iz visokih slojeva, sahranjena je uz blagoslov crkve što pokazuje da svi društveni slojevi nisu jednaki ni pred Bogom ni pred zakonom. Srednjovekovna atmosfera zapaža se u početku dela: noć, magla, pojava duhova, iako se radnja dešava u renesansno doba. Renesansne crte kod Hamleta: on je intelektualac, student iz Virtenberga (taj univerzitet drži reformator Martin Luter), pripadnik je novog vremena i teško prihvata izjavu duha da mu je otac ubijen. U njemu se odvija unutrašnja drama jer da bi izvršio osvetu on mora da se odrekne svojih ubeđenja. Iz razgovora sa duhom zapažamo da je Hamlet već ranije sumnjao da mu je stric ubio oca. U Hamletovom liku dolazi do udara dva sistema moralnih i duhovnih vrednosti gde on kao sin mora da se odrekne da bi prihvatio ratničke očeve stavove, on oseća odbojnost prema traženju duha da osveti svoga oca i sumnja da će biti dovoljno sposoban da to izvrši. Posle susreta sa duhom oca Hamlet ostaje u stanju psihološke napetosti, njegov govor je nepovezan, govori sam sa sobom, ima polumahnito ponašanje i uvek i u svakom trenutku kod Hamleta se ne zna šta je ludilo, a šta je pretvaranje. Radnja počinje u dvoru Elsinor kada su vojnici na straži videli duha i obavestili Hamleta koji se posle susreta sa duhom pravi lud i prva hipoteza je da on to čini namerno i koristi svoje ludilo da može slobodno da kritikuje kralja i kraljicu. Majka ga moli da promeni svoje mračno raspoloženje i da ne tuguje za ocem jer sve živo umire. Kada ga Klaudije oslovljava sa sine, Hamlet mu kaže da je sinovac. U drugom monologu Hamlet otkriva da ga tišti to što se majka posle dva meseca preudala: "O slabosti ljudska, ime ti je žena..." Zatim kaže da su na svadbeni sto iznešeni kolači sa daće jer je njegova majka veoma štedljiva. Ofelijin brat Leart savetuje sestru da odbije Hamletivo udvaranje kao i otac. Kada je ugledao duha na zidinama dvorca Elsinor, Hamlet je rekao: "Ima nešto trulo u državi Danskoj" (čim se javlja duh). Polonije zaključuje da je Hamlet lud i prgav jer je poludeo od ljubavi za njegovom kćerkom Ofelijom. Klaudije poziva Hamletove drugove sa studija Gildesterna i Rozenkranca da ga ispitaju zašto je tako čudan. Kraljica kaže da je lud zbog očeve smrti i njene preuranjene udaje. Kada je ugledao svoje drugove sa studija Hamlet ih pita šta su zgrešili kad su došli u Dansku, u tamnicu. Hamlet zna da je prijatelje poslao kralj a oni su usput doveli glumačku družinu da razvesele Hamleta. Hamlet im ubacuje scenu smrti kralja u bašti dok spava. Klaudije je sretan što ga je Hamlet pozvao na predstavu, a Hamlet u susretu sa Ofelijom govori: "Biti ili ne biti pitanje je sad". (Da li je bolje trpeti u duši ili se pobuniti protiv nepravdu). Kralj zapaža Hamletov govor ne liči na ludost i da se iza toga krije velika opasnost, pa hoće da ga pošalje u Englesku. Hamlet moli svog prijatelja Horacija da posmatra strica prilikom scene ubistva kralja sipanjem otrova kroz uvo i kaže mu: "Ja moram da se pravim lud". Hamlet ironično kaže Ofeliji da ga muči to jer nema ni dva sata kako je umro njegov otac, kad mu ona kaže da ima dva meseca, Hamlet joj odgovara: "Već dva meseca,a još nije zaboravljen". Kad dođe do kritične scene trovanja, kraljica odlazi u svoje odaje. Pre izvođenja komada Klaudiju je Hamlet sumljiv pa ga pita da nema u komadu kakvog zločina, a Hamlet mu odgovara: "Nema, oni se truju sami od sebe. Komad prikazuje jedno ubistvo u Beču koje se ne tiče ni vašeg veličanstva ni mene jer je naša savest mirna". Majka ga poziva na razgovor i kaže da je razočarana, a Hamlet joj odgovara: "Zlo je počelo, a gore još čeka. U samoj stvari ja nisam lud, već sam lud iz lukavstva". Kraljica kaže Hamletu da ide i Englesku, sa drugovima da se malo razonodi. Kraljica priča kako je u nastupu ludila Hamlet ubio Polonija, a kralj naređuje da Hamletovi drugovi krenu za njim u Englesku sa pismom da bude ubijen. Hamlet zna kakvi su drugovi: "Mogu im verovati kao zmijama u procepu". Kralj strepi od Hamleta: "Opasnost je što taj čovek ide slobodan mi ne smemo na njega primeniti strogost zakona jer ga voli narod". Kad kralj pita Hamleta gde je Polonijev leš, on mu odgovara da je na večeri i nastavlja, večeraju ga crvi. Hamlet kaže da su on i prosjak iste sudbine i da mi sebe za života hranimo za crve: "Čovek može pecati crvom što je jeo nekog kralja i jesti ribu što je pojela tog crva,š to znači da kralj može da prođe kroz creva prosjaka ". Drugovi nose poruku da engleski kralj pogubi Hamleta jer je opasan. Ofelija je poludela od bola za ocem, a iz Francuske dolazi brat Laert da osveti oca. Klaudije huška Learta protiv Hamleta da bi osvetio oca i sestru. Stiže pismo da je Hamlet živ, da se Ofelija udavila, dva grobara kopaju raku za Ofeliju i nalaze lobanju dvorske lude Jorika što je Hamleta dirnulo jer ga je poznavao i kaže grobaru da su mnogi još za života truli i hodaju kao leševi. Hamletu je saopšteno da se kralj kladio na njega da je veći junak od Learta, počinje borba, kraljica pada mrtva jer je pila iz otrovanog pehara, a Hamlet i Leart su zamenili oružje i Leart pada mrtav (mač je premazan otrovom). Mrtva majka i mogućnost da bude ubijen aktiviraju Hamleta da ubije Klaudija i Klaudije pada mrtav. Plemstvo i narod smatraju, odajući poštu Hamletu, da se pokazao kao pravi kralj da je u životu, što pokazuje da su u simpatije naroda na strani pravog prestolonaslednika Hamleta.

Branko Ćopić
"Bašta sljezove boje"

Ponovo se vraćajući svetu detinjstva, svetu obojenom zvucima, mirisima i slikama zavičaja, sećajući se svojih ranih nestašluka, radoznalosti i snova, Ćopić stvara svoju poslednju zbirku, koja mu je donela Njegoševu nagradu. U toj svojoj zbirci kratkih priča, Ćopić slika zgode i nezgode vezane za dečaka i starce bez kojih se nijedno detinjstvo ne može zamisliti. Delo Bašta sljezove boje predstavlja specifičnu sintezu celokupnog njegovog stvaralaštva, specifičnu vrstu piščeve biografije, jedinstvenu vrstu duhovne biografije.

Knjiga je podeljena u dve celine: "Jutra plavog sljeza" i "Dani crvenog sljeza". Postoje ukupno 54 priče (zanimljivo je primetiti analogiju između broja priča i Ćopićevih godina: naime, u vreme kada je knjiga objavljena on je imao 54 godine). Svaka priča iz zbirke je autonomna, ali ipak sve one čine pripovednu celinu, jer ih čvrsto povezuje jedinstvena misao i značenje, isti likovi i ambijent, isti narator i njegova reminiscencija. Ovo delo Ćopić je posvetio svom drugu iz detinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdareviću. Posveta ima formu pisma i vrlo je važna za razumevanje dela jer su u njoj dati povodi s kojima je napisana, kao i poruka samoga dela. Inspirisan tragičnim stradanjem svog prijatelja u logoru, Ćopić govori o mračnim i razornim silama koje vladaju u ovom svetu, i da se iz dana u dan još umnožavaju po svetu "crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri". Pisac se toj zlosutnoj slici sveta suprotstavlja onim čime može: pisanom rečju i pri&269;ama o ljudskoj dobroti, pričom o jednoj bašti sljezove boje, pričama o dobrim starcima i zanesenim dečacima iz doba svog detinjstva. Takvo detinjstvo postaje njegovo bekstvo i utočište od nezadovoljstva vremenom u kome živi i od zla koje sluti.

Ciklus "Jutra plavog sljeza" posvećen je ranom detinjstvu, vremenu kada se mnogo sanja i žudi za nepoznatim i dalekim, kada se život čini kao velika tajna i bajka.

U ciklusu "Dani crvenog sljeza", koji većim delom čuva raniju Ćopićevu vedrinu, javljaju se tamniji, oporiji, mukliji, razboljeniji tonovi, koji karakterišu Ćopićevu kasniju prozu. Ti tonovi, intenzitetom i kontrastom, postaju vidljiviji. Pogotovo u poslednjoj priči ove zbirke, "Zatočnik", u tragičnom liku bivšeg mitraljesca Stevana Batića.

Ove dve boje, plava i crvena, označavaju dva perioda čovekovog života.

Ivo Andrić

Ivo Andrić rođen je 1892. godine u Dolcu kraj Travnika. Studirao je filozofiju na fakultetima u Zagrebu, Beču Krakovu i Gracu, a završava nauke sa doktoratom u Gracu 1923.godine. Još za vreme vladavine Austro – Ugarske Andrić se istakao kao jugoslovenski nacionalista, pa je bio zbog toga i hapšen. Posle Prvog svetskog rata Andrić ulazi u diplomatsku službu te više godina vrši dužnost činovnika u jugoslovenskim konzulatima u Rimu, Bukureštu, Madridu i Ženevi.

Pre početka Drugog svetskog rata dobija položaj poslanika u Berlinu. Sa slomom stare Jugoslavije izlazi iz diplomatske službe te vreme okupacije provodi u Beogradu, pokazujući svojim stavom negodovanje prema okupatoru. Posle rata Andrić izbija kao pisac među vrhove jugoslovenske književnosti. Ivo Andrić je počeo pisati još pre Prvog svetskog rata. Njegovi prvi radovi objavljeni u omladinskim listovima i časopisima, kao što su "Hrvatski đak", "Bosanska vila" itd., izraz su revolucionarnih, nacionalističkih težnji koje je gajio kao pripadnik napredne omladine. Međutim, početak njegovog literarnog stvaranja označen je izlaskom knjige "Ex Ponto" u Zagrebu 1918.godine. Iza nje se ređaju ova dela: "Nemiri", "Put Alije Đerzeleza" i "Pripovetke". Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Posle Drugog svetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija dela: "Gospođica", "Travnička hronika" i "Na Drini ćuprija" te nekoliko knjiga pripovedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realista, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontrolisano istakne u naizgled običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku. Prikazujući u svojim najboljim delima život Bosne u davnim, istorijskim vremenima , pored izvrsnih slika psihologije i mentaliteta bosanskog seljaka s jedne strane, a s druge njegovog ugnjetavača među kojima su se našli zajedno turski veziri i austrougarski namesnici – pored tih slika jednog objektivnog društveno – istorijskog stanja, Andrić je dao ono što može samo pesnik: golu ljudsku prirodu, njenu egzistencijalnu suštinu otelovljenja u simbolima, među kojima se kao jedan od najlepših i najtrajnijih u našoj književnosti ističe most na Drini. U novije vreme naročitu je pažnju svojom dubinom i izražajnošću privukla njegova duža pripovetka "Prokleta avlija", koju mnogi smatraju i njegovim umetničkim najboljim delom. Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Ivo Andrić-prokleta avlija

Mesto i vreme radnje: carigradski zatvor Prokleta avlija,

Zima je. Prevladava samo jedna boja - bela. U toj belini postoji samo jedna staza. Staza kojom je išla pogrebna povorka na pogrebu fra Petra. U sobi fra Petra nalaze se fra Mijo Josić, mladi fra Rastislav Popisuje se imovina fra Petra. To je većinom raznovrstan alat. Još pre tri dana on je ležao na tom krevetu, a sada ga više nema. Najviše nedostaje mladom fra Rastislavu kojemu je često pričao događaje iz svog Šivota. Najviše je pričao o carigradskom zatvoru gde je bio zatvoren ni kriv ni dužan. Zbog nekih poslova crkva je fra Tadiju Ostojica i fra Petra poslala u Carigrad. Tamo je policija uhvatila neko pismo o progonu vernika i svećenika iz Albanije koje je bilo upućeno austrijskom internunciju u Carigrad. Pismonoša je pobegao, a pošto u Carigradu nije bilo drugih svešenika iz tih krajeva uhvatili su fra Petra. Dva meseca bio je pod istragom, a da ga niko nije ni saslušao.
Bio je zatvoren u zatvor poznat kao Deposito ili Prokleta avlija kako je zove narod. Ta Avlija uvijek je bila puna, uvijek se punila i praznila. Tu je bilo sitnih i krupnih prestupnika. Od dečaka koji su sa štanda ukrali smokvu do višestrukih ubica. Tu dolaze i tzv. prolaznici koji su upućeni po kazni kao prognanici iz zapadnih pokrajina te iz Avlije odlaze kuši ili u zatvor u Africi ili Maloj Aziji. Avlija se sastoji iz petnaest jedokatnica koje povezane s visokim zidom zatvaraju nepravilno, golo dvorište, bez trave. Po danu zatvorenici se šetaju po dvorištu, a po noćci odlaze u ćelije - petnaest do trideset u jednu. Ali, ni po noći nije mirno. Zatvorenici pevaju, svašta dovikuju i svađaju se te često dolaze i novi. Po danu svi izlaze iz ćelija i stvaraju male skupove gde pričaju o raznim stvarima. Najviše se ljudi okuplja oko malog ćovećuljka Zaima koji je uvijek pričao o ženama i svojim mnogobrojnim venčanjima. Neki su ga slušali, a drugi su odmahivali rukom i odlazili Ĩim bi on počeo pričati.

Sam položaj Proklete avlije bio je čudan jer se moglo videti samo nebo, a grad koji je bio blizu nije se mogao videti. Obično je bilo lepo vrieme. Ali, nekad se nebo naoblacilo, počeo je duvati južni vetar donoseći zadah truleži smrad iz pristaništa. Tada je ludilo bilo zarazno i svi, pa i najmirniji, postajali su razdraženi i ljuti. Čuvari su pokušavali izbegavati sukobe jer su i oni bili razdraženi, ali bilo je nemoguće uspostaviti red. Kada je poduvao severni vetar, sunce grane, svi su ponovo izašli na dvorište zaboravljajućci svađe i prepirke. Upravitelj tog zatvora bio je Latifaga zvan Karađoz. Otac mu je bio nastavnik u vojnoj školi. Kao dete Latifaga je volio knjigu i muziku, ali odjednom se promenuo, čak i fizičcki. Napustio je školu i počeo se družiti s raznim varalicama i kockarima. Nekoliko su ga puta i uhvatili, a uvek ga je izbavljao otac. Tada je upravitelj policije predložio Latifaginom ocu da Latifaga postane policajac. Latifagin otac je na to pristao. Tako je Latifaga postao policajac, zamenik upravitelja Proklete avlije i upravitelj. U hvatanju prestupnika pomogla mu je njegova prošlost jer je poznavao njihova okupljališta. Latifaga je imao kuću iznad Avlije i mnogim je stazama mogao doći od kuće do Avlije i obrnuto tako da nitko nije znao gde će se pojaviti. Niko nikad nije znao kako će se ponašti i uvek je iz ljudi mogao doznati one podatke koje želi. Česte su bile i pritužbe na Karađoza, ali svi su znali da samo on može upravljati Avlijom.

Najgori su bili prvi dani u Prokletoj avliji. Da bi se zaštitio od tučnjava fra Petar je izabrao jedan zabačen kut i tu se sklonio. Tu su bila i dva građanina iz Bugarske koji su ga primili bez reči. Fra Petar je zaključio da su to bogati ljudi koji su verojatno bili žrtve pobune u njihovoj zemlji. Posle nekoliko dana dobili su gosta. Kada se sljedeći dan probudio prvo što je video bila je knjiga i nije mogao verovati. Lice novopridošlog mladića bilo je belo, bledo. Oko oćiju je imao tamne kolute. Razgovor je počeo sam od sebe. Mladić se zvao Ćamil. Cesto su razgovarali, a onda su po njega došli neki stražari. Bez reči su se oprostili, a prazno je mesto brzo bilo popunjeno. To je bio mršav, tanak čovek. Bio je Židov iz Smirne, Haim. Fra Petar je saznao da Haim zna neke stvari o Ćamilu. Fra Petar ga je pitao o njemu, a Haim je počeo pričati. Calim je bio čovek mešane krvi. Otac mu je bio Turčin, a majka Grkinja. Majka mu se u sedamnaestoj udala za bogatog Grka. Imali su jedno dete, devojčicu. Kada je devojčica imala osam godina, Grk je umro. Njegovi su rođaci hteli prevariti mladu udovicu i sve joj oteti,ali ona se branila. Otišla je u Atenu da bar tamo spasi nasleđe. Kada se vraćala nazad, umrla joj je ćerka. Mornari su leš hteli baciti u more jer donosi nesreću, ali majka nije dala. Tada je prvi oficir dao napraviti još jedan leš u koji je stavljen neki teret. Leš s devojčicom bačen je u more, a drugi je dat mami koja ga je pokopala. Svakoga je dana žena odlazila na grob, ali postepeno bol se smanjivala kad se dogodilo nešto neočekivano. Žena prvog oficira saznala je tajnu o devojčici i ispričala je najboljoj prijateljici. One su se tada posvađale i da bi se osvetila prijateljica je tajnu ispričala drugima. Tako je priča doýla i do udovice koja je tada htela da se baci u more i trebalo joj je nekoliko godina da preboli i ovo. Mnogi Grci su prosili lepu udovicu, ali ona se udala za nekog Turčina, Tahir-pašu, sa njim imala sina i ćerku. Sin je bio snažan, a ćerka je umrla u petoj godini od neke nepoznate bolesti. Majka je umrla sledeće godine. Sin koji se zvao Ćamil sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podržavao. Jedne je zime umro i Tahir-paša, a mladic je ostao sam s velikom imovinom i bez bliže rodbine. Jednog je dana ugledao jednu Grkinju i odmah se zaljubio. Ona je volela i njega, ali njeni roditelji nisu dopustili da se uda za Turčina pa su je odveli i udali za nekog Grka. Posle toga Ćamil je dve godine proveo na studiju, a kasnije je mnogo i putovao i čitao knjige. Tada su počele glasine da su Ćamilu udarile knjige u glavu i da se poistovetio s nekim mladim princem. To se pročulo i Ćamila je uhvatio valija izmirskog vilajeta jer je dobio pismo kao i svi drugi valije da paze na ljude koji blate sultanovo ime. Kada su zarobili Ćamila mnogi su se pobunili, ali nisu mogli ništa napraviti pa je Ćamil odveden u zatvor. Karađoz nije voleo političke zatvorenike, ali ovoga je morao prihvatiti. Već drugi dan čovek kojeg je poslao kadija izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoi i da mu se da posebna soba što je i ušinjeno. Idućih je dana fra Petar hodao dvorištem, ali nije vidio Ćamila, a onda se jednog dana kraj njega stvorio Ćamil. Oboje su osetili da se njihovo prijateljstvo povećalo. Odjednom Ćamil počne pričati istoriju Džem- sultana(onaj s kojim se poistovjetio).

To je bila priča o dva brata. Jedan je bio mudriji i jači, a drugi čovek zle sreće i pogrešnog prvog koraka. Ta su dva brata došla u sukob kada im je 1481. g. na bojnom polju poginuo otac. Stariji brat Bajazit (34 godine) koji je bio guverner Amasije i mlađi Džem guverner Karamanije polagali su pravo na prestolje. Džem je na svom dvoru stvorio krug pesnika, znanstvenika i glazbenika, bio je dobar plivačc i lovac. Bajazit je bio hladnokrvan i hrabar. Oboje su imali dokaze za svoje pravo na prestolje. Nisu se mogli dogovoriti i na kraju su se sukobili. Džem je izgubio i pobegao u Egipat i ponovo organizovao napad, ali ponovo je izgubio. Tada je pobegao na otok Rod gde je bilo sedište nekog katolickog reda i gde je zatražio utočište. Primio ga je Pierre d'Aubusson i dočekao s carskim počastima te predložio da ode u Francusku. Džem je na to pristao, ali kada je došao nisu ga pustili na slobodu nego držanli zatočenog u tvrdim gradovima. Oko Džema stvorile su se razne spletke. Bajazit je d'Aubussonu dao novce da Džem ostane u zatočeništvu, a papa mu je ponudio mesto kardinala. Nakon osam godina Džem je dan papi, a d'Aubusson je postao kardinal. Tada umire papa i dolazi novi. Španjolski kralj prodire u Italiju i zauzima Rim. Papa mu je morao dati Džema. Papa je to učinio, ali Džem se brzo razbolio i umro. Njegovo je telo poslano Bajazitu koji ga je pokopao s kraljevskim počastima. Dok je Ćamil to pričao fra Petar ga često nije mogao slušati i pratiti, ali Ćamil to nije ni primećivao. Jednog se dana Ćamil nije pojavio. Haim je fra Petru rekao da su kod Ćamila došli neki činovnici, da je došlo do svađe i obračuna. Ne zna se da li je Ćamil mrtav ili samo premešten u drugi zatvor. Kasnije je fra Petar često razmišljao o Ćamilu. Jednom dok je tako razmišljao neko mu je u ruku stavio poruku da ce za dva dana biti osloboden. To se i dogodilo. Odveli su ga u Akru gde je živio osam meseci, a onda je pušten i otišao je u Bosnu.

I tu je kraj. Od njega je ostao samo grob. Nema više pričanja. Mladić čuje kako iz susedne sobe dopiru glasovi: Dalje! "Piši: jedna testera od čelika, mala."

"Zločin i kazna"
Fjodor Mihajlovič DostojevskiO piscu:

Dostojevski (1821-1881) se smatra jednim od najvećih svetskih pisaca svih vremena. Školovao se za vojnog inžinjera i postao oficir, međutim, kako je od rane mladosti voleo da čita dela tadašnje beletristike, uskoro je počeo da piše svoje prve priče o "malom čoveku", jednako sposobnom za dubok život kao i junaci dotadašnjih romana. Zbog svog političkog mičljenja je čak bio osuđen i na smrt streljanjem, ali mu je kazna preinačena u deset godina zatvora u Sibiru. Trpljenje te kazne je ostavilo ogroman utisak na njegovo stvaralaštvo, u kojem je pisao o onim najlepšim, ali i o onim najmračnijim stranama ljudske duše. Niče je jednom izjavio: "Ti si jedini mislilac od koga sam nešto naučio". Najpoznatija dela su mu "Zapisi iz mrtvog doma", "Zločin i kazna", "Idiot", "Zli dusi", "Mladić", "Braća Karamazovi" itd.
O delu:
Rodion Romanovič Raskoljnikov je glavni lik ovog dela, siromašni student iz Petrograda koji je već napustio svoje školovanje kad se prvi put srećemo s njim. To je učinio delom zbog jako loših finansijskih prilika, a delom zbog novih ideja o ljudskom društvu koje počinju da se javljaju u tadašnjoj Rusiji. On smatra da neki ljudi imaju veća prava od svih ostalih, pa smeju čak da čine i zločine, kako bi postigli svoje uzvišene ciljeve. U tu grupu i nehotice smešta i sebe, zajedno sa Napoleonom, koji mu je uzor kroz čitavo delo. Naime, da bi preživeo, Rodion se zadužio kod jedne stare lihvarke, babe koja je gramziva i jako pokvarena prema dužnicima, pa mu stoga pada na pamet da je ubije. Time bi stekao preko potrebni novac, a u njegovoj zamisli i ne bi stvarno počinio zločin, već bi pomogao svima onima koje je baba ugnjetavala. Nakon dugog planiranja i razmišljanja o budućem zločinu, Raskoljnikov je pripremio sekiru i njome na prevaru zatukao zelenašicu, Alonju Ivanovnu. Tada se pak uspaničio, te nije ni primetio da je u stan ušla njena priglupa sestra, Lizaveta. U naletu straha je ubio i nju, a potom nasumično pokupio neki založeni nakit iz stana i krenuo u beg. Usput su ga više puta zamalo uhvatili, a kada je stigao u svoj skučeni stan, skoro odmah je pao u bunilo. U zločin su i neznajući bili umešani i njegov verni i pomalo naivni prijatelj Razumihin, idealista koji je više puta pomagao Rodionu, čvrsto uveren u njegovu nedužnost, zatim njegova sestra, Dunja, i majka, koje su ugovorile udadbu Dunje za Lužina, bogatog i izuzetno egoističnog čoveka. Njemu se svidela Dunja zbog načina na koji je trpela nezasluženi javni prezir. Nju je napastvovao Arkadije Svidrigajlov, njen poslodavac, i za svoj preljub je i okrivio pred čenom, koja je kasnije ipak sve otkrila. A Dunja je prosto želela da pribavi nešto novca bratu. Kad se probudio iz bunila, Raskoljnikov se mnogo puta zbog svoje nervozne prirode umalo odao, i time pobudio sumnje mnogih, a pre svega Porfirija Petroviča, detektiva. U priči se takođe pojavila i Sonja Marmeladova, ćerka činovnika pijanice, zbog kojeg je njegova porodica počela da propada. Ona je, da bi nekako prehranila majku, brata i sestre, postala prostitutka, a budući da je velika vernica i i pored svega čiste duše, u nju se Rodion zaljubio, pogotovo kad je spasio od zlobe do tada već raskrinkanog Lužina. U Petrogradu se u to vreme pojavio i Svidrigajlov, amoralan i pohotan, da uživa u gresima nakon smrti svoje žene. U stvari je on želeo da pronađe Dunju, koju je voleo. Nakon što mu je ona jasno stavila do znanja koliko ga se gadi, jednog jutra on se ubio. Tada je i jedan nedužni ali fanatični neznanac priznao ubistvo babe, o kom su svi pričali. Ove dve stvari su navele Raskoljnikova da prizna Sonji šta je uradio, a kad mu je ubrzo pronicljivi Porfirij Petrovič pokazao da je i sam shvatio ko je ubica, ubrzo je zločin razrešen. Razumihin i Dunja su se venčali, dok je majka Raskoljnikova preminula, a Sonja ga je pratila čak na Sibir, gde je morao da služi svoju robiju. Tamo, kada je izgledalo da više nema nade, naš je junak naš spas u ljubavi prema Sonji, pa nam se na kraju ove tragične priče ipak pruža nada.
Sam roman opisuje radnju koja se događala u svega deset dana i na par mesta. To je začuđujuće kad se prisetimo koliko je obiman, ali nam time Dostojevski pokazuje širinu ljudske duše. Njegov roman ima više slojeva (kriminalistički, avanturistički, psihološki, filozofski i sl.). Socijalni roman, jer obuhvata život u sirotinjskim četvrtima, prostituciju i alkoholizam. Kriminalni roman, jer govori o junaku koji izvršava ubistvo i o traganju policije za ubicom. Filozofski roman, jer nosi ideju glavnog junaka koji nudi etičko-filozofsku podlogu i on je daje u raspravi "O zločinu". Psiholoski roman, jer se likovi u romanu razotkrivaju analizom psihičkih stanja i njihovog ponašanja. Avanturistički roman, zbog tajnog dopisivanja i sastanaka, ucena. Roman tragedije, jer donosi smrt Mermeladova na ulici, ubistvo, samoubistvo, javljaju se deca patnici. I na svakom je uspeo da donese određen zaključak, kako o vremenu u kojem je živeo tako i o samoj biti ljudskosti. U njemu se razmatraju ateizam i vera, moral i nemoral, ideali i realnost i pre svega čovek, sa svim njegovim problemima i lepotama, koje je samo Dostojevski mogao predstaviti na tako veličanstven i skroman način.