Lektire za 1 godinu

Ep o Gilagamešu

Vavilonska književnost je pisana klinastim pismom gde je najznačajniji "Ep o Gilagamešu", koji je nastao 1700. godine p.n.e.. Pisan je na glinenim pločicama koje su čuvane u Asurbanipalovoj boblioteci u Nivivi gde je bilo 300000 glinenih pločica.

U epu se govori o legendarnom junaku Gilgamešu, kralju u gradu Uruku, bio je 2/3 Bog, a 1/3 čovek. Samim tim što je bio čovek bio je i smrtan. Njegov prijatelj bio je Enkidu koga je boginja Aruru stvorila od blata i oživela sa namerom da savlada Gilgameša ali su se njih dvojica sprijateljili. Enkidu je bio ceo čovek, smrtan i kada je umro Gilagameš je bio strahovito ojađen. Bez njega više nije hteo da ži, nije jeo bio je tužan, lutao je zapušten po pustinji, jadikovao je i rešo da ode u podzemni svet da traži travu besmrtnosti da bi oživeo svoga prijatelja. U podzemnom svetu saznao je da neće uspeti, jer su bogovi besmrtnost zadržali za sebe. Našao je travu, međutim, ukrala mu je lukava zmija, vraća se bez nje i umire u svojoj palati u snu.

Lepotu i vrednost epa čine humanizam i čovekoljublje, ljubav prema prijatelju za koga sve treba učiniti i bez koga je život prazan. Pokušaj da se život održi i smrt prevaziđe je u tome da stvori besmrtno delo. Govori o nemogućnosti da se čovek približi večnosti a to može samo stvaranjem dela trajne vrednosti koje će o njemu da govore i nakon njegovog fizičkog nestanka.

Humanizam u epu je veoma izražen u druženju Gilgameša i Enkidua i tek je samoća naterala Gilgameša da razmišlja o smrti. Samu reč smrt nigde ne nalazimo u epu, iako je ona presudna, nego se o njoj govori posredno. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude i stigao do Brega bogova gde oni na vrhu čuče prozebli i mokri.

Sofokle
"Antigona"

Sofokle je zivio punih devedeset godina,skoro citav V vijek p.n.e.(496-406 p.n.e.).Napisao je sto dvadeset tri tragedije,od kojih je do nas stiglo samo sedam.Bio je najuspjesniji atinski tragicar:dvije trecine njegovih dijela nagradjeno je prvom nagradom,a za ostale je dobijao uvijek drugu.Biografske skice o njemu slazu se da je bio omiljen medju sugradjanima,iz ugledne porodice,lijep,patriota i pobozan.Obavljao je vise drzavnih funkcija u Atini,a jednom je bio strateg zajedno sa Periklom.Poslije smrti slavljen je kao heroj pod imenom Deksion jer je prilikom ustanovljenja kulta Asklepijevog u Atini primio kip bogau svoju kucu prije nego sto je prenijet u hram.Biografi kazu da je napisao raspravu "O horu",koja nije sacuvana.U njoj je najvjerovatnije objasnio zasto mu je bilo potrebno, za nas zagonetno,povecanje broja horista sa dvanaest na petnaest.Izgleda da je prvi uveo obicaj pisanja samostalnih tragedija umjesto organskih trilogija u kojima se drame nadovezuju jedna na drugu i cine cjelinu.Pisac je uvijek bio I reditelj I kompozitor I glumac;kazu da je Sofokle zbog slabog glasa prvi od pisaca prestao da glumi.

Mit koji je Sofokle dramatizovao u "Antigoni"pripada krugu tebanskih legendi i ne moze se naci u Homerovim epovima;mozda ga je Sofokle preuzeo iz nekog epa za koji mi ne znamo.Poslije Edipovog odlaska iz Tebe,njegovi sinovi,blizanci Polinik i Eteokle,izabrani su za tebanske vladare.Trebalo je da Tebom upravljaju kao suvladari koji ce se svake godine smjenjivati.Medjutim,Eteokle,koji je prvi stupio na vlast,odbio je da bratu ustupi presto kad je godina istekla.Uz pomoc svog tasta Adrasta,Polinik je sakupio vojsku I krenuo na Tebu..Opsjeli su grad,ali ih sreca nije posluzila.Vidjevsi da njegova vojska gubitku, a da bi sprijecio dalje krvoprolice,Polinik je predlozio da pitanje vlasti u Tebi odluci dvoboj izmedju njega I Eteokla.U tom dvoboju su,medjutim,obojica poginuli.Njihov ujak Kreont je preuzeo komandu nad vojskom I uspio da odbije napadace.Teba je odbranjena,Kreont je postao novi vladar.On nije dozvolio da se pokopaju mrtvi napadaci-dakle,ni Polinik,Antigonin brat.

Izdavanjem zapovjesti da Polinik ostane nesahranjen,Kreont slijedi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja drzave,zatim onih koji skrnave hramove ili kradu zrtvene darove iz njih.Porodica preminulog ima obavezu prema njemu:mrtvi moraju da budu sahranjeni,makar I simbolicno,kako to I Antigona cini,pokrivanjem tijela tankim slojem zemlje.Mrtvi pripadaju podzemnom svijetu I bogovima koji onde vladaju,a da bi se dusa umrlog smirila u svijetu mrtvih,sahrana je neophodna.Dusa nasahranjenog ne moze da dodje do Hada,carstva mrtvih,nego luta unaokolo kao avet.Otuda je moguce da se gnjev takve duse usmjeri prema onima koji nisu izvrsili svoju obavezu,pa zabrana sahranjivanja ima gore posljedice za onoga ko sahranu sprjecava nego za onoga kome je uskracena.Tu obavezu mora da izvrsi porodica preminulog.

Tu pocinje "Antigona".



Antigona je ,sahranivsi mrtvog brata,izvrsila svoju duznost,ali je istovremeno prekrsila Kreontovu zapovijest I zato biva kaznjena.Kreont je,stiteci interese drzave,povrijedio interese porodice.Na kraju drame vidimo kako njegova porodica propada:Hemon I Euridika se ubijaju,a Kreontu ostaje jos samo da prizeljkuje vlastitu smrt.

Prije nego sto se razmotre moguca tumacenja Sofoklove tragedije,mora se kao pogresno odbaciti misljenje da je Kreont surovi tiranin I potpuno u zabludi,a Antigona hrabra junakinja I apsolutno u pravu.Oboje letimisu svoje ponasanje pravom:Kreont pozivajuci se na zakon,a Antigona na religiozni obicaj,na obicajno pravo.Posto je pravo u sukobu sa samim sobom,to je vec dovoljna osnova za gradnju dramskog sukoba;ovaj se,medjutim,zaostrava do tragickog licnim motivacijama strana koje su se u njemu nasle.

Svoju zagonetnost I privlacnost ,kao I nemogucnost da se jasno odgovori na pitanje koje je postavila,"Antigona"duguje receptu izmedju mita I njegove dvosmislenosti,u kojoj je moguce da I Kreont I Antigona budu ili ne budu u pravu.

Viljem Sekspir
Romeo ci Julija

Nema ni jednog Sekspirovog djela u kojem se ljubav ne pojavljuje: bilo kao zahvalna tema razgovora, pokretacka snaga likova ili, najcesce, kao preporodilacko osjecanje koje vraca radost prvog vidjenja ljepote u svijetu. U ogromnoj vecini Sekspirovih djela tuga ili radost zaljubljenika vracaju njegove tragicne usamljenike u nas svijet, a nas priblizuju njima. Za razliku od brojnih komedija u kojima ljubavnici uvijek imaju svoj kutak gdje im niko ne smeta, Romeo i Julija su okruzeni svijetom svakodnevice i ugrozeni silama mrznje. Nad poezijom njihove ljubavi nadnio se mac proznih sila onih od kojih zavise. Otud nam se i tema ovog djela predstavlja gotovo kao sudski slucaj: Romeo i Julija protiv Verone; ili djeca u ljubavi protiv roditelja u mrznji; mladi protiv starih koji su zaboravili na mladost i protiv onih mladih koji nece za nju da znaju... Ukratko, rijec je o sukobu izmedju velike i idealne ljubavi sa malim i stvarnim svijetom.

pocetak

Susret Romea i Julije

Cim se Romeo i Julija sretnu imacemo priliku da vidimo kako izgleda - sjaj vatre - u poredjenju sa - parom uzdisaja-. Sjenkom koju baca na tu uvertiru ljubavi, prava ljubav smjesta ocrtava svoje obrise. Ona se radja iz vatre Romeovih i Julijinih podsticanja, postajuci nesto stvarno zahvaljujuci njima. Od prvog trenutka to je cin ljubavi a ne filozofija ljubavi, upravo po tome sto se svaka njihova rijec i misao ne zavrsava u sebi i u trenutku kada je izgovorena. Ljepsa i veca, ona se vraca sa druge strane. Kada na obali ugleda Juliju, kada jos ne znajuci ko je ona pridje i uzme je za ruku, Romeo kaze:

Ako mi tu svetu ikonu skrnavi

nedostojna ruka, ja cu rado znati

da otkajem; kao poklonici pravi

usne ce poljupcem gresni dodir sprati.





Ako je Julija sveta ikona, ko je onda Romeo? Pa to vec kaze i samo ime: na italijasnkom romeo znaci hodocasnik. Julija ce ga odmah nazvati hadzijom dobrim, ali ne samo zbog igre rijeci vec i zbog igre osjecanja koja se radjaju. Julija kaze Romeu da poljubac nije potreban jer vec i dodir rukom kazuje isto. Nacinom na koji odbija, ona ga, ustvari, ohrabruje u onom najkriticnijem pocetnom trenu. Shvatajuci taj jezik kao vrstan knjizevni kriticar, Romeo ce se odmah odvaziti i zamoliti za poljubac. Kao hodocasnik, Romeo se pred ikonom moli. A ikona? Julija to zna:

Ikona cuti i kao uslisava.

Tim je sve svrseno. Romeo je poljubi prvi put, pa da bi vratio grijeh koji je ostavio na njenim usnama, ljubi je ponovo. Takav je Romeov i Julijin prvi i odmah poslije njega drugi poljubac. Takva je i njihova ljubav.



pocetak



Ljubav



Ljubav Romea i Julije je velika, prava, romanticna ljubav koja ne zna za granice ni kompromise. Po onome kako nam Sekspir predstavlja Veronu i njene zitelje, to istovremeno znaci da tako nesto nije od ovoga svijeta ni po njegovoj mjeri. Romeova i Julijina ljubav je prevelika da ne bi bila tragicna. Otac Lavrentije, zastitnik ljubavnika i njihov najbolji prijatelj, zna to i zbog toga bi htio da stisa bujicu Romeove strasti. On moli Romea da voli umjereno jer tako cini ljubav koja dugo traje. Na manje produhovljen, ali na prostosrdacan nacin, i Julijina dadilja pokusava da ih urazumi. Otac Lavrentije je najblizi ljubavnicima i najvise u stanju da saosjeca sa njima. Kada bere svoje trave, on i sam o prirodi govori jezikom culne ljubavi:



Zemlja je i grob i ta majka rodna

prirode; taj grob je i utoba plodna:

raznovrsnu djecu te utrobe svoje

prirodine grudi bez prestanka doje.



Ali ljubav je tu opisana u svom krajnjem ishodu a ne u buri pocetka, kroz koju prolaze Romeo i Julija. Svijet bez ljubavi za kakvu znaju samo Romeo i Julija- osvijetljen i ophrvljen njihovim zarom- predstavljen je kao polumrtav, bez pravog poleta i razloga postojanja, koji jedino jaka osjecanja mogu dati. Ako osjecanja u tom svijetu i ima, ona su ili mala ili mutna kao zuc mrznje i zavisti koji jedino znaju za psovku i mac.



pocetak



Tragican kraj



U ovom djelu Sekspir je razdvojio svoje junake od njihovog svijeta. Oni se tek djelimicno i usljed nesrecnog slucaja ukrstaju. Dok su razdvojeni, tragedije nema. Cim se sretnu, nesreca je neizbjezna. A takvim postupkom nam Sekspir ne zamagljuje srediste vec ga samo sasvim jasno pomjera na drugo mjesto, u namjeri da pokaze koliko je svako idealno stremljenje nespojivo sa silama koje pokrecu sve svakodnevice. Idealno i realno, u covjeku i svijetu, ovdje idu svako svojim putem da bi se na kraju neminovno sukobili.

Smrt je, tako reci, spasila ljubavnike da se suoce sa vremenom koje svaki zar rashladjuje. U isti mah, sa pravom bi se mogli upitati: zar bi to bila idealna ljubav kada bi ljubavnici mogli zivjeti jedno bez drugog? Naravno da ne bi. Romeovo i Julijino samoubistvo je, ustvari, posljednji i vrhunski izraz njihove ljubavi. Da bi ostala ono sto jeste i bila vise od toga, njihova ljubav mora prestati da postoji u svom zemaljskom vidu. Medjutim, iza njihovog odlaska ostaje jedno osjecanje i jedno saznanje. Posmatrajuci tuzni prizor roditelja nad mrtvim tijelima svoje djece, knez na kraju kaze:



Sumoran mir jutro donosi nam ovo,

sunce od tuge ne moze da sine.



Iza Romea i Julije je ostalo osjecanje praznine i saznanje da zivot koji ne lici na njihov nije zivot. A tim nam Sekspir ipak nesto sasvim odredjeno kaze. Ideali mozda nisu stvari po mjeri ovog svijeta, ali svijet bez njih ne vrijedi ni pisljiva boba. Da bi se mogli i dalje voljeti, Romeo i Julija moraju da umru. A da bi mogla zivjeti- sto znaci bar nesto malo poprimiti od njihovog zivotnog sjaja- Verona mora da se mijenja. U prekasnom casu pomirenja, to osjecaju njihovi ocevi pruzajuci ruku jedan drugome.

Molijer
"Tvrdica"

И махнито весела, и барокна комедија, прављена од тананијег материјала и маштом протканог ткања, ограничавају се на комику заплета и ситуација, а личности обично имају врло мало индивидуалности и карактера да не би на овај или онај начин оставили утисак смијешних или гротескних марионета. Молијер није одбацио ни комику заплета, ни комику ситуације, па чак ни романескне неочекиваности у радњи и расплету, али се тиме ни издалека не исцрпљује његов репертоар.

Једно од његових најбољих, ако не и најбоље, дјело је свакако "Тврдица". Маштовито осмишљен заплет испреплетани ликови и осјећања, мистерија и шарм старине остављају читаоца без даха, док покушава да открије расплет. Али ријетки су они чији дух може да се мјерe са генијалношћу Писца. Оно што је засмијавало и очаравало масе у седамнаестом вијеку, још увијек је актуелно.

Љубав, једина тема, која никада не мијења облик, која не стари и не умире, била је честа инспирација и Молијеру. Због љубави два човјека више нису отац и син, него сурови ривали у борби за дјевојчину наклоност. У причама и позоришним комадима тога доба, позитивни женски ликови су, обавезно, лијепе, чедне, смијерне, пожртвоване дјевојке, попут Молијеревих Елизе и Марјане. На њиховом путу ка срећи, по правилу стоји или сиромаштво (Маријана), или строг и неправедан отац (Харпагон-Елизин отац).Мушки ликови су као по правилу младићи витешког понашања спремни на све да добију даму, коју желе. Такве улоге Молијер је додијелио Валеру и Клеанту. Поред читаве галерије ликова, који су ту да учине представу, што стварнијом, заслужену пажњу посвећујемо Фросини, сплеткашици и проводаџики доброга срца, која на крају помаже младима да остваре своју љубав. Молиер се побринуо и за ужасну трагедију (бродолом), која је раставила породицу. Стари Анселмо, отац младог Валера који је заљубљен у Елизу, треба дотичном да се ожени. За то је, наравно, заслужан стари тврдица Харпагон, коме "без мираза" замјењује (адекватно) и кћеркину срећу, и љубав, и огромну разлику у годинама...

Све у свему, ово дјело треба прочитати. Међутим, по мом мишљењу, никако не треба пропустити погледати ово дјело у позоришту. Театар има своју драж и вриједност, коју ништа не може замијенити.