Lektire za 2 godinu

Aleksandar Sergejevič Puškin

Najveći ruski pisac romantizma. Ljubav prema književnosti bila je porodična tradicija, od najranijeg detinjstva provodi dane u biblioteci. Rano je upoznao francuske književnike naročito dela racionalizma i kao sva ruska aristokratija vaspitan je u francuskom duhu. Veliki uticaj na dečaka imala je dadilja Arina Radiodovna koja mu je pričajući ruske bajke i pesme dočarala lepotu narodnog blaga i ruskog jezika.

U detinjstvu Puškin se formira pod uticajem francuskih racionalista- Voltera, Didroa i Rusoa, sa jedne strane, i narodnog ruskog stvaralaštva, s druge strane. Kao većina plemićke dece odlazi u licej u Carskom selu i već tada počinje da zastupa napredne političke poglede, da se druži sa revolucionarima, kao što je Čaadejev i približio se krugu plemića revolucionara "dekabristima", koji su se zalagali za ukidanje feudalnog poretka u Rusiji. Nakon liceja odlazi u Petrogradgde radi u ministarstvu unutrašnjih poslova, ali je zbog pisanja revolucionarnih pesama nepoželjan, pa ge je car, Aleksandar I, prognao na Kavkaz gde provodi šest godina i u tom periodu piše svoja najznačajnija dela. U Petrogradu sklapa brak, koji je bio po njega koban, sa veoma lepom Natalijom Gončarevom. Car je pokusao da Puškina pretvori u dvorskog pesnika što nije uspeo, jer Puškin i dalje piše slobodarske pesme i proglase protiv cara. Pesnika je trebalo ukloniti jer je postao nezgodan po carizam i ubrzo su iskoristili mogućnost da naprave spletku izmedju Natalije i poručnika Dantesa. Puškin dobija anonimna pisma koja ga vređaju i ponižavaju i smatrajući da je dužan da brani čast svoju i svoje supruge, poziva Dantesa na dvoboj na kome je smrtno ranjen. Nakon dva dana umire i njegova sahrana je obavljena u tajnosti, noću da bi se izbegao gnev ruskog naroda.

Njegovo književno delo obuhvata: rodoljubive pesme, poemu "Ruslan i Ljiljana", tragediju u stihu "Boris Godunov", roman "Kapetanova kći" i roman u stihu "Efgenije Onjegin".

U romanu "Efgenije Onjegin", koji je izašao 1825., Puškin je dao tip romana stvaran po ugledu na Bajronovo delo "Don Žuan". Ovo delo mu je samo služilo za uzor jer Puškin je u svom romanu prikazivao rusku stvarnost, tako da je o načinu prikazivanja pravi realistički roman. Realizam dela izvire iz prikazivanja života u ruskoj provinciji na selu, gde živi seoska plemkinja Tatjana i života sjajnog belosvetskog u Petrogradu gde živi plemić bajronovskog tipa Efgenije Onjegin. On je tip ruskog plemića kome je sve u životu dosadno, koga ne privlači ni rad ni nauka. Razočarao se u svoje prijatelje i ljubavi. Postao je hladan i zatvoren. Posle očeve smrti dolaze poverioci zbog dugova, a on odlazi na selo da rasproda imanje koje mu je stric ostavio na samrti. U zabačenu rusku provinciju donosi sa sobom sjaj čoveka iz velikog sveta, gospodina iz grada i kao takav svideo se Tatjani. Ona mu naivno piše ljubavno pismo, a on je skoro ismejao i rekao je da ljubav, porodica i brak njega uopšte ne interesuju. Njegova pojava u selu svela se na to da uništi čista i plemenita Tatjanina osećanja, jer je za njega ona bila prosta seoska plemkinja, ni nalik na sjajne petrogradske dame na koje je navikao. Njena iskrena izjava ljubavi njegovom hladnom srcu nije značila ništa; ubio je u dvoboju Lenskog, iz čiste dosade se udvarao njegovoj devojci Olgi. Efgenije napusta selo razočaran kao što je i došao u njega. Tatjana odlazi kod rođaka u Petrograd da bi se obrazovala i dobro udala. Na kraju romana nailazimo na Tatjanu kraj bogatog muža generala i zatičemo je kao sjajnu petrogradsku damu, ni nalik onoj devojčici. Glas o njenoj otmenosti dolizi do Efgenija, koji je odjadnom ustanovio da je voli, piše ljubavno pismo, plače, kleči, moli za ljubav ali ona ga izbacuje iako nije ravnodušna prema njemu i jos ga voli nekom svojom ljubalju iz maladosti. Ona je tip dostojanstvene i časne ruske žene koja ostaje verna svom suprugu i braku. Nije mogla da shvati da mu je sada interesantna samo zato što na sebi nosi sav sjaj Petrograda, a on onda ranije nije cenio njenu iskrenu izjavu ljubavi.

Dositej Obradović
(1742-1811)

Rođen u Banatskom Čakovcu, rano je ostao siroče, školuje ga rođak, kao dete čita samo knjige o svecima te želeći da postane svetac ide u manastir, ali je na intervenciju rođaka vraćen, odlazi u Temišvar da uči pravljenje kapa. Noć kršom na tavanu čita žitija svetaca zbog čega dolazi u sukob sa gazdom. Ponovo napušta zanat i beži u manastir Hopovo na Fruškoj Gori, da bi mogao da čita knjige. Ovde se brzo ističe svojom učenošću, te ga tumač savetuje da napusti manastir i krene u svet da uči knjigu i nauku jer je za njega šteta da ostane u manastiru. Ovaj pametni savet tumača Teodora Milutinovićla bio je presudan za dalji Dositejev život. Posle izlaska iz manastira odlazi u Dalmaciju gde postaje učitelj gde je naučio italijanski jezik, odlazi u Zagreb gde uči francuski, nemački, latinski, odlazi u Grčku gde pohađa školu čuvenog reformatora grčkog jezika Jerateja Dendrina. Odlazi u Nemačku u Hale i sluša predavanja iz filozofije i logike kod čuvenog profesora Eberharda. Odlazi u London gde je naučio engleski jezik. Odlazi u Moldaviju, radi kao učitelj plemićkih sinova. Tu ga je zatekla vest da je u Srbiji izbila buna (1804., I srpski ustanak) i on dolazi u Srbiju da svojim znanjem pomogne srpskom narodu kao veliki patriota.

Ustanici su ga primili lepo i postaje prvi ministar prosvete u kneževini Srbiji. Zajedno sa Vukom otvara u Beogradu Veliku školu(1808.) koja ima rang fakulteta i bio je jedan od prvih profesora. Umro je 1811. i sahranjen je u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Njegova najznačajnija dela su:
autobiografija "Život i priključenija"(1783.)
pismo "Pismo ljubeznom Haralampiju"(1783.)
"Saveti zdravoga razuma"(saveti za omladince)(1784.)
basne, pesme: "Pesma o izbavljeniju Serbije"
"Pesma na insurekciju(ustanak) Serbijanov"

Život i priključenija

U predgovoru govori da je delo posvećeno srpskom narodu da ga prosveti i pouči, da ga uputi u život ostalih kulturnih naroda Evrope. Ističe kao najvažnije vaspitanje omladine u zdravom racionalističkom duhu. Najavio je svoje delo biografsko pisano u dva dela, želeo je da mladi pođu putem prosvete odmah, a ne da kao on gube najlepše godine u manastiru. Izneo je oštru osudu manastirskog života koja je u delu u toliko snažnija jer je izriče sam tumač koji kaže da manastiri treba da budu na korist naroda za prosvećenje, a ne za zaglupljivanje.

U delu ima mnogo lirskih momenata, u kojima se zapaža mlada i osetljiva duša Dimitrija Obradovića. Dirljivi su opisi opraštanja od groba majke i sestre Julijane kao i opis rodnog sela njegove majke(sentimentalno-preterana osećajnost).

Racionalizam proističe iz velike ljubavi prema srpskom narodu i iz dobro poznatih savremenih prilika. Za njegov rad je značajno zalaganje za narodni jezik i štampanje knjiga. Njegove reči su bile da su narodu potrebne knjige, a ne zvona i praporci.

Pismo ljubeznom Haralampiju

Pismo je štampano 1783 u Lajpcigu sa namerom da objavi svoje delo "Saveti zdravoga razuma". Delo je štampano uz pomoć bogatih srpskih tvoraca jer je namenjeno vaspitanje omladine. U pismu Dositej Obradović veliča austrijskog vladara, Josipa II.
Putujući kroz sve naše krajeve Dositej je zapazio da se govori jedan srpski jezik razumljiv svima. Značajno je njegovo izlaganje za jedinstven srpski jezik. Prvi je naveo potrebu da se školuju i ženska deca. Vera ne sme da bude prepreka u prihvatanju jedinstvenog jezika. Narod treba da sjedinjuje jezik i država, a vera ne sme da bude razdor. Od Dositeja počinje naša svetovna književnost. Piše knjigu "Saveti zdravoga razuma" za srpski narod bez obzira koje je vere i zakona. Za svoje delo on ne traži nikakvu platu ili nagradu, jer će mu najveće priznanje biti kad mu potomci budu govorili; kada ga bude pokrivala trava:"Ovde leže njegove srpske kosti! On je ljubio svoj narod! Več:na mu slava!!!"



Dositejev značaj

Dositejeva uloga u razvitku srpske književnosti je u znaku manifesticaje strukturnog a ne vrednosnog načela. Ona prevazilazi i vrednost njegovog dela i opseg njegovog dejstva na čitalačku publiku. Ako novu srpsku knjizevnost shvatimo kao jedinstvenu strukturu, Dositej je nesumnjivo svojim delom udario temelje i dao prve konture toj strukturi. Pošto su poređenja sa Vukom gotovo opšte mesto dositejevske literature, poslužićemo se i sami tim poređenjem, ne radi isticanja prednosti bilo jednog bilo drugog, nego radi boljeg uočavanja osobenog mesta, značaja i uloge koju je svaki od njih imao u našoj književnosti. Dositejev primarni značaj nije u pojedinačnim rezultatima koje je postigao. Njegov veliki i jedinstveni značaj u novoj srpskoj kulturi je u tome što je on zasnovao nauku kao takvu i knježevnost kao takvu-oba pojma uzamam u njihovom modernom značenju, onom značenju koje je Dositej utemeljio i koje je ostalo u bitnome da važi do danas- što je na srpskom jeziku, nesavršenom kakav je bio njegov ali ipak srpskom u osnovi, stvorio nauku i književnost kao forme pisane reči.
Jovan Deretić

Jovan Sterija Popović
1742-1811)

Veliki srpski komediograf iz Vršca, grčko-cincarskog porekla, dela: Pokondirena tikva, Kir Janja, Laža i Paralaža.

U komediji Kir Janja dat je lik negativnog komičnog junaka kojem je strast prema novcu deformisala ljudski lik. To je komedija karaktera, jer je dat karakter tvrdice. Smešno u komediji proizilazi iz nesklada u ponašanju Kir Janje i kukanju da je propao, a veoma je bogat čovek. Lik je individualiziran posebnim grčko-srpskom žargonom jer je Sterija zapazio da su nosioci prve akumulacije kapitala u njegovom Vršcu bili grčki trgovci, tako da su odigrali pozitivnu ulogu.

Lord Džordž Gordon Bajron

Predstavnik engleskog romantizma. Najpoznatije delo "Putovanja Čajlda Harolda" (1812.). Osnivač je poema, a najpoznatije su "Don Žuan" i "Đaur", piše pesme gde je čuvena rodoljubiva pesma "Šionski sužanj.

"Laku noć"

Ovaj odlomak je lirski oproštaj pesnika koji se sprema da napusti rodni kraj. Umetnut je u prvom pevanju poeme između XIII i XIV strofe. Pesnik se na romantičan, duboko potresan način oprašta od svoje Engleske. U njegovim osećanjima zapažamo ovaj sveti bol, koji se javlja kod nekih pesnika romantizma. Prema svojoj otađbini, Engleskoj oseća veliku ljubav, ali istovremeno mu je veoma teško što je ostavio svoje najdraže. Bajronov junak čajld Harold oličava samog pesnika koji je jako aristokratan, prognan iz engleskog visokog društva i luta Evropom. Bajron jr već bio toliko poznat i slavan da je izvršio veliki uticaj na svoje savremenike, pa je pravac po njemu dobio naziv- BAJRONIZAM. Svoj lutalački život koji je kratko trajao proveo je obilazeći, za ono doba egzotične krajeve (Španija, Grčka i Albanija). U Grčkoj će se i završiti njegov šivot jer se priključio, veran svojim idealima slobode, grčkim ustanicima protiv Turaka i meŴu njima i umire. Bajron je od rane mladosti vodio nepomirljivu borbu sa konzervativnim engleskim društvom koja je našla svoga odraza u njegovom delu. U svom tužnom delu "Laku noć" kaže da će Sunce kad izaŵe zateći svoj rodni dom, obrastao korovom i napušten. Samo će pas tužan da zaurla na vratima žaleći gospodara. Ovaj opisani osećaj napuštene rodne kuće veoma je potresan. U razgovoru sa svojim pratiocem na brodu, on proživljava svoju sopstvenu sudbinu i tugu. Dečak tu gorko plače za napuštenim rodnim domom, majkom i ocem. Ovo je istovremeno i tuga viteza Čajlda Harolda. On teši dečaka govoreći mu da je i on sam na svetu, gde nema nigde nikoga i kaže da njegov brod nosi u nepoznate daljine. Njegov pozdrav otadžbini "Laku noć" sluti u sebi večiti oproštaj. U svom delu "Putovanje Čajlda Harolda", Bajron iznosi svoje utiske sa putovanja oštro kritikuje građansko društvo u Engleskoj hvaleći život onih naroda koje je upoznao putujući. Čajld Harold je došao do saznanja o praznini života savršenog civilizovanog društva i nezadovoljan tim društvom koje je njega odbacilo, luta po svetu tražeći sredinu gde će srećno živeti. Stvarajući Harolda dao je lik neustrašivog borca za slobodu, usamljenog buntovnika koji poziva sve potlačene da ustanu u borbu protiv zavojevača. Takav Bajronov junak postao je ideal i idol naprednih ljudi i uticao je na pesništvo mnogih književnika.

Zaharije Orfelin

(Vukovar, 1726. - Novi Sad, 1785.)

Početak novije srpske književnosti vezan je uz ime i delo Zaharije Orfelina, jednog od najznačajnijih, ali i najneobičnijih srpskih stvaralaca.

Orfelin je bio učitelj i činovnik, pesnik i grafičar, leksikograf i prirodnjak, istoričar i vinogradar, prevodilac, urednik i izdavač, polemičar i putnik, i još mnogo toga. Znao je ruski, latinski, nemački, francuski. Stvorio je vlastitu biblioteku od preko 200 knjiga. To je i jedina zbirka njegovih stvari sačuvana do danas.

Mnoge nepoznanice ostavio je sam Orfelin jer je, ko zna zbog čega, mistifikovao svoj život i rad i zametao tragove. I o njegovom prezimenu, koje je sam uzeo, postoje jedino pretpostavke. Da je nastalo spajanjem antičkih mitoloških imena Orfej i Lin, vezuje se, zatim, uz francusku reč orphelin (siroče) ali i uz ime francuskog medaljera Orphelina iz sedamnaestog vijeka. Prezime Stefanović, pod kojim se takođe pominje, nije nikada i nigde upotrebio i ono nije načinjeno prema očevom imenu.

Prva Orfelinova biografija objavljena je za njegovog života, 1776., u leksikonu ugarskih pisaca učenog mađarskog pijariste Eleka Horanyia i sadrži podatke koje nijedan kasniji izvor nije doveo u sumnju.

Orfelin je rođen u Vukovaru 1726. godine.Po vlastitom tvrđenju bio je samouk u šta je, u svetlu zavidnih znanja koja je pokazao u mnogim oblastima, teško poverovati.

Svoju književnu, umetničku i sve druge aktivnosti započinje 1757., nakon sedmogodišnjeg učiteljskog rada, raskošnom rukopisnom knjigom Pozdrav Mojseju Putniku. Za ovu spomenicu u čast instalacije novopostavljenog bačkog episkopa Orfelin je ispevao, vrlo složenom metrikom, venac panegiričnih pesama, neke i sa akrostihom. Knjigu je kaligrafski ispisao i ukrasio portretima, crtežima i vinjetama, notama zabeleživši čak i melodiju pojedinih pjesama.

Iste godine (1757) postaje kancelar u službi mitropolita Pavla Nenadovića. U Sremske Karlovce, tada centar srpskog političkog i duhovnog života, donosi štamparsku presu i počinje sa otiskivanjem bakroreznih knjižica, ali i samostalnih grafičkih listova. Želja za štampanjem knjiga u pravim štamparijama odvešće ga u Veneciju. Tamo će 1761., u štampariji venecijanskog Grka Dimitrija Teodosija koji je nešto ranije nabavio ćirilična slova, objaviti svoju pjesmu Gorestni plač, prvo štampano pesničko delo kod Srba. Time će postati začetnik srpskog književnog pesništva. Jedini poznati primjerak ove knjižice izgoreo je 6. aprila 1941. u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Pod naslovom Plač Serbiji objaviće, 1762. ili 1763., istu pesmu na jeziku bližem narodnom. U posebnim knjižicama štampaće u Veneciji i pesme Trenodija, Sjetovanje, Pjesn istoričeska te 1765. Melodiju k proleću kojom, uglavnom, završava svoj pesnički rad.

U Veneciji radi kao redaktor i korektor Teodosijeve štamparije koja u to doba doživljava najveći procvat. Izdaje Slovenski bukvar (1767.) kojim, možda i nehotice, načinje pitanje reforme srpskog književnog jezika, priređuje i izdaje udžbenike latinskog jezika, prve srpske, danas nesačuvane, kalendare te niz drugih knjiga.

Žureći da svojim sunarodnicima približi dostignuća evropske prosvećenosti objavljuje 1768. prvi i, nažalost, jedini broj Slaveno-srpskog magazina, prvog srpskog i južnoslovenskog časopisa. Orfelinov Magazin sadrži poučne članke, pripovetke, pesmu - prvi sonet u srpskoj književnosti, epigrame i pregled novoobjavljenih knjiga - prve recenzije u srpskoj literaturi. Predgovor ovom časopisu prvi je programski tekst srpske književnosti. U njemu Orfelin izlaže razloge pokretanja i urednički program koji je, zapravo, dugoročni projekat kulturne politike, plan najprečih delatnosti u brojnim oblastima. Jasno ističući nacionalno-patriotski moment smatra da samo prosvećeni i kulturni narodni mogu održati korak u svom istorijskom rastu. Iako je pisao na slaveno-srpskom, Orfelin uočava potrebu upotrebe narodnog jezika u književnosti i zalaže se za narodni jezik kao medij književnog dela. Bez širokog kruga čitalaca i saradnika ali i bez mecene koji bi mu produžio život Magazin je bio preuranjen pokušaj.

Orfelinovo životno delo je dvotomna knjiga Život Petra Velikog, objavljena 1772. u Veneciji u dve varijante - skromnijoj, anonimnoj i luksuznoj, potpisanoj, sa posvetom Katarini Velikoj. Za svoju monografiju o slavnom ruskom caru prikupio je znatnu literaturu i koristio brojne izvore, ruske i zapadnoevropske, među ostalima dela Lomonosova i Voltairea. Petra Velikog veliča kao prosvećenog vladara i reformatora koji iz svoje zemlje progoni glupost i divljinu. Knjiga ima i sasvim određenu patriotsku misiju jer skreće ruskom dvoru pažnju na srpski narod. Pedantno beleženje događaja doveo je Orfelin u sklad sa raskošnom likovnom opremom knjige za koju je izradio bakrorezne karte, ilustrovao je portretima i medaljama učinivši je tako pravim štamparskih i grafičkim remek-delom, jednom od najlepše opremljenih srpskih knjiga sve do danas. Kao književno djelo ta se knjiga može smatrati začetkom srpskog istorijskog romana. Već 1774. preštampana je u Rusiji, a njome se koristio i Puškin.

Godine 1770. bečki štampar Josef Kurcbek dobija monopolsku privilegiju za štampanje ćiriličnih knjiga i značaj venecijanske štamparije zamire. Orfelin, već bolestan od tuberkuloze, nastanjuje se u Sremskim Karlovcima i, baveći se domaćom ekonomijom, vraća se umetnosti bakroreza. Izrađuje niz bakroreznih listova koji su među najvećim dometima srpske grafičke umetnosti. Postaje član akademije bečkog majstora Jacoba Mathiasa Schmutzera, prvog bakroresca carstva. Automatski će biti primljen i u novoosnovanu Akademiju slobodnih umetnosti. Za svoj udžbenik krasnopisa, Slavensku i vlašku kaligrafiju, naručen od Ilirske dvorske kancelarije i otisnut 1778. sa bakrenih ploča, dobiće nagradu od Marije Terezije. Kritički i otvoreno piše tih godina Predstavku Mariji Tereziji, opsežnu studiju o stanju crkveno-prosvetnih poslova i javnog života srpskog naroda u austrijskoj monarhiji s predlozima za rešavanje čitavog niza pitanja. U tom spisu ostaviće dragocenu građu za poznavanje društvenih prilika kod Srba u osamnaestom veku, svedočanstvo o izvrsnoj obaveštenosti i znanju, ali i savršeno savladanom skolastičkom načinu raspravljanja.

Zbog bolesti, nerodnih godina, finansijske propasti - ne zna se pouzdano, ostaje bez kuće i imanja. Živi u fruškogorskim manastirima. Početkom 1783. dobija mesto korektora Kurcbekove štamparije u Beču. Pravi ponovo planove, predlaže izdavanje srpsko-nemačko-latinskog rečnika, objavljivanje Biblije i raznih drugih potrebnih knjiga. U Beču te godine objavljuje i svoje poslednje knjige Večni kalendar i Iskusni podrumar.

Večni kalendar je čitava mala enciklopedija znanja u duhu vremena i prema horizontu publike. Njime Orfelin u srpsko društvo uvodi naučne pojmove o prirodi i svemiru, govori o astronomiji, klimi, fizici, piše pouke o čuvanju zdravlja i druge korisne savete, ustajući protiv neznanja i praznoverja, ističući ideje o važnosti prirodnih nauka. Donosi i bakrorezne ilustracije tema o kojima piše, među ostalima crteže kristala snega. Za Večni kalendar radi jedan od svojih najuspelijih bakroreza, kompoziciju Stvaranje sveta i piše Molitvu pred smrt, svoje poslednje pesničko delo.

Iskusni podrumar knjiga je namijenjena vinogradarima, nastala na nemačkim uzorima, u koju unosi i svoja vlastita iskustva i, možda prve, opise proizvodnje vina u Sremu. Ni ovom knjigom nije Orfelin ostao u granicama konvencionalnog, nudeći samo praktični priručnik. Pišući o istoriji, mestu i značaju vina, o raspoznavanju kvaliteta, uživanju u vinu, ispisao je Orfelin, prvi kod Srba, i stranice o odgajanju ukusa.

Za više od toga što je uradio u Beču te godine bilo je već prekasno. Teško bolestan, vraća se da potraži mesto za grob u zavičaju. Boravi najpre u Pakracu, a početkom 1784. stiže u Novi Sad. Tu umire, izmučen u borbi života, 30. januara 1785. Iza sebe je ostavio veliko, lepo i raznoliko delo. U to doba teško da je ko mogao više i bolje.Svojim celokupnim opusom Orfelin je postavio temelje racionalističke i građanske orijentacije srpske kulture. Sretna je okolnost što se taj i takav stvaralac našao na njenom početku, u doba kada je pravila svoje prve moderne korake.

Racionalizam


Ime potiče od latinske reči RATIO, što znači razum. Postojbina pokreta bila je Engleska sa svojim najznačajnijim predstavnikom Džonom Lokom. Zbog posebnog geografskog položaja Engleske, racionalističko shvatanje docnije prodire u Evropu i to u Francusku i ispunjava ceo 18. vek koji je nazvan vekom prosvećenosti. Najznačajniji francuski racionalisti su:
Ruso
Volter
Didro
Monteskje(poznat kao enciklopedista).

U ovo doba je procvat prorodnih nauka(pozitivističke nauke) što izaziva veliko interesovanje ljudi za nauku.

Ruso je napisao delo "Emil" ili "O vaspitanju" gde ističe da je potrebno posebno vaspitati omladinu u duhu racionalizma i prosvećenosti.

Poznato je i njegovo delo sa socijalnom tematikom "O društvenom ugovoru".

Treća zemlja u kojoj se javlja racionalizam u veoma posebnom vidu jeste Austrija. U to doba vladaju carica Marija Terezaja i njen sin Franja Josip II. On je tip pravog prosvećenog vladara i zbog toga se period njegove vladavine naziva JOZEFINIZAM. Sproveo je niz naprednih mera: zatvaranje manastira, otvaranje škola, terao je kaluđere na rad.

U južnoj Ugarskoj(današnja Vojvodina) nalaze se mnogi Srbi koji su došli ovamo 1690. u Velikoj seobi Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija III Čarnojevića. Srbi su došli ovamo zato što ih je zvala Austrija odnosno Leopold III. Austrija je ponudila Srbima tzv. srpske privilegije garantujući nacionalnu i versku slobodu.

Kod Srba u Ugarskoj javljaju se prvi pesnici: Gavrilo Stefanović Venclović koji izdaje zbirku pesama "Crni bivo u srcu"; Zaharije Orfelin koji izdaje prvi ilustrovani list kod Srba štampan u Veneciji 1774. godine pod nazivom "Slaveno-Serpski magazin" Jovan Rajić dramski pisac sa poznatom tragedijom "Smrt Uroša V".




KLASICIZAM


Pravac koji se javlja u doba prosvećenosti.
Zahvatio je francuske, engleske i preko Austrije i naše krajeve. Pisci ovog pravca podržavaju klasične uzore. Klasicizam se naročito odrazio u dramskom stvaralaštvu, kod nas u delima Jovana Sterije Popovića, kod francuza Molijer, kod nemaca Šiler.



SENTIMENTALIZAM


Pravac u književnosti koji se javlja na kraju prosvećenosti. Pisci ovoga pravca teže ka preteriovanju u izlivima osećanja: plakanja, uzdasi, suze. Ovaj pravac prethodi predromantizmu i romantizmu. Najveći predstavnik je nemački pisac Gete, "Jadi mladog Vertera". Kod nas su poznati Milan Vidaković, a delimično i Dositej Obradović, Zaharije Orfelin i Gavrilo S. Venclović.

Lord Bajron
"Cajld Herold"

Kao Čajld Harold i Bajron se "grozio vlastite zemlje". "Kako sam bio lud da se vratim", govorio je on. Sećao se mirisa majčine dušice i lavendla, jasnih planinskih obrisa iznad plavog mora, zemalja gde ni o kom nije brinuo niti ko o njemu.
U proleće 1917. lekari Bajronu preporučuju promenu vazduha. Zdrava klima uticala bi na snižavanje njegove groznice. Hobhauz je bio već peti mesec u Rimu i izučavao arheologiju; pozvao je svog prijatelja u posetu. Za Čajld Harolda Rim je bio najsavršenije mesto za sanjarenje. U svetu nije postojala lepša zaliha bajronovskih tema. Veličina i opadanje, ruševine i lepota, na svakoj okuci sretala su se mesta priznate lepote... Razmišljanje nad grobnicom Cecilije Metele. Kakva je ona bila, ta velika dama što spava u tvrđavi? Je li bila čedna i lepa? Da li je umrla mlada sa poslednjim rumenim zrakom na detinjim obrazima, ili jako stara, sa dugim svetlo - srebrnastim pletenicama? Imao je toliko čulnog osećanja da se raznežio nad grobnicon te nepoznate...Sanjarenje na Palatinu. Noćne ptice uvlačile su se među kamenje obavijeno bršljanom, kamenje od koga je nekad bio sazidan dvorac Imperatora... Večni moral svake ljudske istorije. Sloboda porađa slavu, zatim Slava Bogatstvo, Tiranija dovodi Varvare, i krug se ponavlja...