Lektire za 3 godinu

Borisav Stanković (1876-1927)

Predstavnik srpskog realizma, najpoznatiji pisac koji je u srpsku književnost uveo život svog rodnog kraja-Vranja. Smatra se začetnikom moderne proze, u psihološkom slikanju likova, mada je taj proces započet još u psihološkoj pripovetci Laze Lazarevića. Nastavlja proces u kom se srpska pripovedačka proza kreće od spoljašnjosti ka unutrašnjosti, od objektivnog ka subjektivnom prikazivanju. Na piščev stvaralački proces prestižno utiče sećanje iz detinjstva, uspomene koje u dečakovoj mašti održava baba Zlata. Ova gorda starica trudila se da održi u dečaku uspomenu na nekadašnje njihovo bogatstvo, tako da pisac sa puno ljubavi i topline doživljava dane starog Vranja, kojeg već u njegovom detinjstvu nije bilo. Do velike društvene promene dolazi 1875. godine kada je Vranje oslobođeno od Turaka i pripojeno Srbiji. Novi društveni odnosi, nova građanska klasa, preduzimljivi trgovci, seljaci potisnuli su staru gospodu kojoj ostaju samo velike starinske kuće, pune lepih i skupocenih predmeta što podseća na nekadašnju slavu i veličinu porodice.

Za Stankovićevo delo je karakterističan regionalizam, okrenutost prošlosti, ljubav prema toplini patrijahalnog života i odbojnost prema modernom društvu. Za Stankovića se kaže da je poput Balzaka kritički i realno prikazao stalež kom je pripadao i koji je voleo-čorbadžije(bogataši). Sa puno detalja pisac slika ekonomsko i moralno propadanje ljudi iz starih vremena. Snaga realizma je u tome što osuđuje patrijahalni moral, moral društva i vladajuće klase čijim zakonima mora da se podvrgne svaki pojedinac i da svoju ličnu sreću žrtvuje patrijahalnim shvatanjima(mišljenje sveta i okoline je presudno). Snaga njegovog kritičkog realizma ogleda se u tome što patrijahalni moral nije prikazan kao idealni(najbolji) iako lično voli patrijahalne običaje i način života. Taj strogi patrijahalni moral u sukobu je ne samo sa materijalnim interesima nego i sa onim što je najdublje u čoveku, ljubavnim osećanjima, čovekovim intimnim životom. Iz toga proizilaze sukobi pošto se ne može prevazići razlika između pripadanja različitim staležima bogat-siromašan. Patrijahalni moral određuje klasnu i socijalnu pripadnost svakog pojedinca. Naročito je ptikazan robski položaj žene. One nemaju slobodu u ispoljavanju svojih ljubavnih osećanja, podređene muskarcu, nisu u mogućnosti da same kroje svoju sudbinu; tako da se iza zidina gordih bogataških kuća odigravaju strašne tragedije.

Stanković je napisao zbirke pripovedaka: "Iz starog jevanđelja"(1879), "Stari dani"(1902), " Božji ljudi"(1902); drame: "Koštana"(1902), "Tašana", "Jovča"; romani: "Nečista krv"(1902-1910), "Gazda Mladen"(1927), "Pevci"-ne završen roman.

Osim prikazivanja starinskog načina života, robskog položaja žene, klaslih i solijalnih razlika, Stanković se u zbirci " Božji ljudi" zadržava na svetu odbačenih od društva, prezrenih(to su prosjaci, umno poremećeni, oni koji žive u nekom svom svetu tražeći duboko ispod njihove spoljašnjosti koje su intimne tragedije dovele njih u ovakvo stanje.

Franc Kafka (1883-1924)

"Proces"

Roman Roman "Proces" izdat je posthumno 1925 god. od prijatelja književnika Maksa Broda. Delo pripada ekspresionizmu i nadrealizmu. Ekspresionisticka je tema jer opisuje grad, smrt, patnju, videnje ocima intelektualaca. Nadrealizam u delu je halucinantna atmosfera (snovi, neizreceni, nedovršeni, slutnje, odstupanja od realnosti). Ideja se javlja još 1921 god. kada je Kafka izjavio prijatelju da je za njega život sudska dvorana u kojoj je on samo poslužitelj koji ne poznaje sudiju i da je u tom životu sigurna samo patnja. U svom delu vizionarski je predvideo avetinjske procese(monstruozne, nameštene) koji ce se javiti tokom II svetskog rata. Kod svih dogadanja u delu leži skriveni simbol znacenja, nikad ne možemo bukvalno prihvatiti znacenje reci u delu. Ljudi u romanu se krecu izmedu jave i sna, pa je delo dobilo univerzalnu vrednost, jer nije vezan za odredeno vreme i prostor, te prestavlja sliku totalitaristickih režima( vlast jedne partije ili grupe ljudi), gde se guši ljudska sloboda licnosti( Džek London "Gvozdena peta"; Džon Orvel "Godina 1984"; Aleksandar Šolzenjicin "Arhipelag Gulag"; "U prvom krugu")U dogadajima u delu nema niceg cvrstog i sigurnog. Jozefu K. se polako u dušu uvlaci strah i osecanje nesigurnosti jer nevidljivi, pedantni svet zakona i propisa ima svoju vlast nad Jozefom K. Prokurista banke Jozef K. krece se u jednoj nestvarnoj atmosferi slicnoj snu, atmosferi užasa. Nevidljiva birokratija, sudovi zasedaju u stovarištima, budžacima kuca, u odajama za odlaganje stvari, prašnim sobama izkonstruisala je proces protiv Jozefa K. Kao magla neshvatljiva je njihova optužba. Optužen i uhapšen, nije znao zašto je optužen i kako da se brani. Junak nosi u sebi krivicu dok ga celog ne prožme, zaokupi i porobi. Proces se vodi bezglasno i neprekidno sa preciznošcu mašinerije bez mogucnosti da optuženi prinese dokaze, da advokati i sudije uzmu rec, sve je vec mnogo ranije odluceno. Proces je okoncan pre nego što je poceo. Jozef K. je unapred kriv i samim tim osuden. Život mu je odreden, dani odbrojani i sati i ta nevidljiva mašinerija zna i cas njegove likvidacije. Javljaju se dva gospodina bledog ugojenog lica kao stari glumci koji igraju sporednu ulogu da bi na kraju procesa vodeci ga brižno i pažljivo do kamenoloma da bi izvršili kaznu. Kada su gospoda izvadila nož za klanje, pedantno su probali oštricu noža koja se presijava na mesecini dodajuci ga jedan drugom, pa se Jozefu K. ucinilo da traže od njega da sam izvrši presudu. Jozef K. za to nije imao snage i dok je jedan od gospode obavio ruku oko Jozefovog vrata, drugi mu je zario nož duboko u srce. Citava mracna atmosfera u delu podseca na atmosferu Danteovog pakla zbog terora nad jednom dušom i savešcu coveka u tom paklu. Tema Kafkinog dela je upravo pakao covekove intelektualne svesti, pobuna protiv civilizovano organizovanog pakla koji stvara sistem terora mašine vlasti.

Ivo Andrić

"Na Drini Ćuprija"

Andrićeva „ Na Drini Ćuprija“ nije roman u klasičnom smislu. Glavni junak je kameni most na Drini (1516.-1914.). Vreme u romanu se deli na 2 perioda: turska i austrijska vladavina. Turska okupacija je 3,5 veka, od odvođenja srpske dece u danku u krvi pa do ulaska austrijske vojske 1878.god.

Period austrijske okupacije traje samo 3,5 decenije, ali to u romanu izgleda drugačije : 1/3 romana opisuje tursku vladavinu, a preostale 2/3 romana su austrijska okupacija. Građa romana je podeljena u 24 glave, a već u 9. glavi je opisan ulazak austrijske vojske u Višegrad.

Andrić prati iz veka u vek raznovrsne promene u kasabi (mali grad) i istorijske događaje (turska vladavina, austrijska vladavina i osvitak I svetskog rata).Sudbine pojedinaca su karakteristične za određene istorijske trenutke i po tome ih je pisac birao (Fatima, Lotika, Milan Glasinčanin, Ali Hodža Mutevelić). Sam most nastaje iz mnogostruke patnje ljudi iz ovog kraja, iz bolnih uspomena velikog vezira Mehmed – paše Sokolovića (Baja)→(koga turci odvode kao 10-godišnjaka 1516. god. u danku u krvi) i iz teškog i mukotrpnog života naših ljudi koji su pod nečuvenim terorom podizali ovaj most. 10-god. dečak je u tuđem svetu promenio ime i veru, postao čuven vojskovođa, carev zet proširene granice turske imperije, ali je čitav život nosio u sebi jedan oštar bol koji ga je često presecao u grudima kao strašno sećanje na onu skelu kada je u danku u krvi prvi put prešao Drinu praćen lelekom majke. Veliki vezir je odlučio da na nekadašnjoj skeli podigne most verujući da će se tako osloboditi tog nejasnog bola u grudima koji ga tišti i pomoći svojim zemljacima.

U opisu izgradnje mosta utkane su slike gorkog rada raje (naroda), svirepost turskih okupatora kao što je glavni nadzornik Abidaga i posle slike turske vlasti u prvih 9 glava dolazi Austro-Ugarska vlast do kraja romana. Za vreme turske vlasti most često postaje krvavo gubilište, ali se za njega vezuju i intimne tragedije,kao što je tragedija Lepe Fatime. Pisac kaže: “Između života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna vekovna veza, njihove su sudbine tako isprepletane da se odvojeno ne daju zamisliti i stoga je priča o postojanju i sudbini mosta, istovremeno priča o životu kasabe, prepliću se istorijsko i legendarno iz naraštaja u naraštaj isto kao što se i kroz sva pričanja o kasabi provlači linija kamenog mosta sa 11 lukova. “Reka Drina je metafora prolaznosti: most, tesani kamen je simbol trajnog, čovekovog..

Interesantan je Alihodža Mutevelić koji je predstavnik nekadašnjeg sloja-feudalnog koji izumire, mudar i oprezan, ali pored saznanja da je tursko prošlo, on ne prihvata nove promene gde ne može da vlada samo jedan turski vazal.

U delu ima dosta pojedinačnih priča i svaka je zasebna umetnička celina: Buntovnik Radisav (tip srpskog slobodarskog seljaštva). Abidaga (simbol turske svireposti), priča o Fatimi, kockar Milan Glasinganin, priča o jevrejki Lotiki koja vodi kafanu kraj mosta. Pojedinačne sudbine ljudi povezane su sa legendama neistorijskim događajima. Most ili saraj grade osvajači, ali on je istovremeno i humana uspomena na nezaboravnog vezira. Pored mosta prolaze ljudi , generacije, a on ostaje postojan i nepromenjiv . Za njega se vezuju istoriska hronika i legende, zabave, dokoni, lokalne atrakcije kao ćorkan, tragedije vojnika Peduna ,da bi se završio sa misaonim Alihodžom, koji doživljava da austrijska mina početkom I sv. rata ruši jedan luk na mostu što je toliko potreslo Alihodžu u dućanu krenuo kući i usput pao mrtav.

Čitava kompozicija romana je u stvari linija samog mosta koji simbolično povezuje renesansni zapad i zaostali istok. Simbolično spaja dve nesigurne obale , samo ta ćuprija i taj kamen stoje kao ćutljivi spomenik prohujalih vremena. Isto vremeno ovaj most kao i onaj na Žepi predstavlja ostvarenje vezira koji je realizovo majstor Antonije, njegovu želju za večitim traganjem za lepotom.

U delu se prepliću teme iz prošlosti i sadašnjosti trenutka što ga čini romanom - hronikom (istorijografski postupak u građi dela, nema prave romaneksne fabule). Istoricizam u delu nije upadljiv, jer se prikazuju kolektivne i pojedinačne sudbine u određenim istorijskim razmacima. Prikazuju se sudbine velikih, značajnih ljudi, ali i malih i beznačajnih ličnosti. Sa sudbinom 4 veka mosta tako su vezane mnogobrojne i sudbine i mašte i narodna verovanja i sujeverja. Naizgled su sudbine junaka nepovezane, i ređaju se kroz vekove jedna za drugom, ali tu se javlja most kao jedna spona koja ih vezuje kroz vekove, jer su sve te pojedinačne sudbine vezane za most. Znači da se javljaju preplitanja legandarnog i istorijskog. Samo neukrotiva Drina krije u sebi simboliku prolaznosti života, nečega što teče, što se menja, a nasuprot njoj most i kamen predstavlja trajnost i večnost čovekovog dela.

Most je simboličan u kidanju granica , spajanju nepovezanog, povezivanju krajnosti, jer njegovi krajevi ne razdvajaju, već približavaju obale i povezuju ljude. Iz toga različiti mostovi kao simbol spajanja su česta inspiracija u Andrićevim delima.

Milan Rakić (1876.-1938.)

Pesnik srpske moderne, sličan Dučiću, potiče iz ugledne porodice intelektualaca. Školuje se u Parizu, gde se upoznao sa delima francuskih simbolista i parnasovcima, do kraja života radi kao diplomata. Za razliku od Dučića malo je pisao, ali se već u svojoj prvoj zbirci “Pesme” 1903. javlja se kao formiran pesnik.

U ljubavnoj pesmi M.R. je melanholičan, oživljava duh prohujalih vremena kao u svojoj “Ljubavnoj pesmi ” i “Serenadi ”. U ovim pesmama govori o ljubavi kao o lepoti čežnji, galantnom udvaranju, ali se u njima oseća tuga zbog zbog prolaznosti ljubavi, što više nema starinskih vitezova i bokora jorgovana koji šume u noći.

U drugim ljubavnim pesmama otkriva nam dvostruko lice ljubavi gde je ona samo žudnja za telesnim jedinjenjem, nagonom, sasvim obicna stvarnost života udvoje. Ovakvo razmisljanje o ljubavi izražava u svojoj “Običnoj pesmi“ i “Iskrenoj pesmi“. Pesnik govori surovao o nepostojanju iskrenih osećanja, događaju iz života potiskuju osećanja ljubavi koje nastaje u svakodnevnici zivota. U svakodnevnom životu pesnik kaže da se ljubav svodi na jedan trenutak zanosa bez neke stvarne iskrenosti, on sumlja u ljubav i zaklinje se u trajnost ljubavi i kaze da je istinito samo predavanje strasti, a posle nje slede zasićenost i ravnodusnost.

U pesmi “Dolap” na alegoričan način govori o čovekovom životu na zemlji, prikazuje ga u sudbini iznemoglog vranca koji je jednolično okrenut dolapu za navodnjavanje, trpi glad i žeđ i trpi fijukanje gospode. Slikovito prikazuje sivi jednoliki besmislen ljudski život gde se sve okreće u jednom te istome krugu. Život je nesrećan, težak i u njemu se gase svi snovi stvarnosti. Jedini izlaz vidi u smrti koje ista za sve, posle nje se više ne može dalje. Pesnik peva o besperspektivnosti života koja mu zatvara sve vidike i sva nadanja. Ceo život na zemlji je zao udes ispunjen radom. Svi dani su isti, lišeni lepote. Pesnik ironično kaže na kraju pesme da nas za mukotrpan rad u našem životu čeka silna nagrada, a to je mračna dobra raka i večiti mir.

Miloš Crnjanski (1893-1977)

Rođen je i odrastao u Čongradu u Mađarskoj, do početka Drugog svetskog rata živeo u Beogradu, a kasnije u emigraciji u Londonu i taj period svog života ovekovečio je u svom delu "Roman o Londonu". Posle dvadeset godina izgnanstva vraća se u Beograd 1968. godine.

Javlja se kao veoma snažan liričar u posleratnoj modernističkoj generaciji pesnika. Njegova prva zbirka pesama "Lirika Itake" 1921 god. Ovde je prisutan protest protiv rata, slobodan stih, doživljava pesničko stvaralaštvo u kosmičkim dimenzijama što je i osnova pravca koji je osnovao=sumatraizam. Dalje piše: roman "Dnevnik o Čarnojeviću" (1921), prva knjiga "Seobe" (1939), druga knjiga "Seobe" (1962), putopis "Ljubav u Toskani" (1930), eseje, kritike.

Pojava njegove pesme "Sumatra" znači presedanje u pesničkom stvaralaštvu kod nas. Sama pesma i njeno objašnjenje javljaju se u Srpskom književnom glasniku (1920). Objašnjenje se smatra manifestom našeg srpskog ekspresionizma nazvanog prema pesmi sumatraizam. U objašnjenju on staje na stranu moderne poezije, protiv onih koji je nazivaju nerazumljivom. Užas Prvog svetskog rata, leševe, spaljena ognjišta svet je doživeo kao oluju, pa tako i pesnici u svojim stihovima iznose nemir i prevrat u pesničkom izrazu, piše slobodnim stihom, izražava snove, kosmičke forme (geografski pojmovi, korali, Ural, Indijski okean). Oni koji su hodali među leševima izgubili su radost i njegov povratak iz Prvog svetskog rata vozom preko Zagreba, Fruške gore, do Novog Sada prikazuje ljude, potištenost, opšte mrtvilo u tom trenutku nastala je ideja za Sumatru koja je umetnički odraz nemira Prvog svetskog rata.

Sam naziv označava Sumatru kao ostrvo koje simboliše daljinu, mir, spokoj. Ona nosi u sebi ekspresionističko značenje S-UMA-TRAS (sišli s uma). U tom smislu pesnik je povezao stvari i pojmove koji su nam na prvi pogled u vezi jedna sa drugom, tvrdeći da se sve preliva jedno u drugo i prožima: beli vrhovi Urala - bledi lik žene koju je nekad voleo, rumeno veče-mir plavog mora, crvene trešnje- crveni korali. To su te kosmičke forme o kojima pevaju sumatraisti, govoreći da se ništa u životu ne dešava bez veze jedno sa drugim, tj. da su svi događaji u životu povezani. U pesmi se ne pominje reč rat, ali se on naslućuje po razočarenju i psihološkom stanju junaka. Iz toga proizilazi njegova ravnodušnost prema događajima iz okoline jer osnova sumatraističkog shvatanja sveta jeste izmirenje sa svetom i svim onim što se oko njega dešava.

Piše tri poeme: "Serbia", "Stražilovo", "Lament(plač) nad Beogradom" koje čine jednu tematsku celinu jer im je zajednički motiv=vezanost za zavičaj pesnika lutalice, putnik izgubljen u tuđem svetu.

Svojevrstan naslov poeme "Stražilovo" asocira na Frušku Goru i Brankov grob, reka Arno na Dunav, mesto Fiezole na Sremske Karlovce i teške misli u tuđini koje su morile Branka u Beču sada more Crnjanskog. Javljaju se brankovska raspoloženja: opijenost životom, radostima života (što simbolično prikazuje crvenim trešnjama koje ga mame iz zasede), žuto lišće (kao nagoveštaj skore smrti) i tišina i opšti dubok mir (smrt) koji će na kraju pokoriti i samog pesnika. Sumatraistički je povezao određene kosmičke pojmove koji naizgled nemaju čvrstu vezu jedan sa drugim: udaljena mesta i predeli međusobno se približavaju i spajaju da bi na kraju sve pokrio pa i samog pesnika večiti mir tj. smrt. Poema je građena na kontrastnim temama: preterana životna radost, opijen dragom, ljubavlju, sebe prikazuje kao mitskog lovca koji ide u život sa srebrnim lukom loveći zadovoljstva i približavanje skore smrti u vidu ružnog kašlja žutog lišća. S jedne strane ističe životnu radost koje kao crvene trešnje mame mlade ljude, a s druge strane javlja se osećaj nemoći pred smrt. U njegovom sumatraističkom mirenju sa svetom vidimo kakav je pesnikov odnos prema prošlosti - kad govori o zavičaju, sadašnjosti- toskanski predeo i prema budućnosti - prema smrti.

Viktor Igo

Veliki pesnik francuskog romantizma. Piše romane: "Jadnici", "Zvonar Bogorodične crkve", pesme i dramu "Kromvel", 1827. koja je značajna zbog predgovora jer je on književni manifest Francuskog romantizma čijem je demokratskom krilu pripadao i sam pisac. Predgovor je toliko značajan da je bacio u zasenak i samu dramu. Predgovor se sastoji iz istorijskog i kritičkog dela. 1. U istorijskom delu koji je dosta sporan (nije tačan) govori se o nastajanju i razvoju književnih rodova, vrsta od praistorije do danas. 2. Kritički deo je mnogo značajniji. U njemu se govori o umetnosti, o preterano smešnom (grotesno), jedinstvo radnje i vremena, o dramskom jeziku i stihu. On kao prvi romantičar odbacuje jedinstvo mesta i vremena i ne priznaje uzore na koje se treba ugledati prilikom stvaranja dela. Umetnik treba da se ugleda samo na prirodu i njeni zakoni treba da budu i zakoni književnosti. Sve što je u prirodi treba da bude i u umetnosti koja je slika sveta, ogledalo života i čoveka. Od jedinstva u dramskom delu priznaje samo jedinstvo radnje. Što se tiče jezika on se ne zalaže za savršeno čist jezik, klasicističke tragedije iz koje su izbačene mnoge živopisne reči iz naroda i smatrane prostačkim. Igo traži da se ličnosti ne izražavaju hladnim, jednoličnim jezikom, nego pravim jezikom narodnog govora. Jezik junaka treba da se menja zavisno od društvenog položaja junaka. Predgovor u "Kromvelu" podržali su pesnici romantizma ali su ga kritikovali klasicisti. Što se tiče grotesnog (preterano smešnog), pisac ga ističe kao preko potrebnom u dramskom delu, a izazivaju ga preterani pokreti, preterane upotrebe reči.